Pages

Monday, July 11, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

28.

U TRAGANJU ZA KOSTIMA VASKRSENJA ILI O SVETOJ ALIJANSI NAUKE I

ZLOČINA

„Na ekranu BBC-a je profesor dr Jonathan Miller u društvu antulipimiranog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije. Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara „najsavršeniju Formu postojanja“, strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu. (Formu, dabome.)

Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u međuvremenu, ničiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog „učvršćivanja“ bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije održiva. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nađe pod skalpelom nekog drugog dr Millera, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna...“

(Dnevnik, 1979)

Čas anatomije in vivo, slikan robusnim rembrantovskim bojama koje se još i kreću, igrajući se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene životne utakmice, ovaj savremeni Čas anatomije, praćen melodioznim glasom kompetentnog predavača, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima, Čas našeg profesora Millera nema ništa zajedničko sa starim istoimenim Časom profesora Tulipa na Rembrandtovom[1] platnu u Muzeju grada Haga.

 I ne samo stoga što je „platno“ majstor-Millera – goli život, a ono majstor-Rembrandta tek umetnost – dakle, oponašanje, ma kako ga inače dobre volje nazvali (pa profesor Tulip spram kolege profesora Millera, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) – već što između dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosvećenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleđenih iluzija o Čoveku, što su, kakve da su, oči dr Tulipa ispunjene toplim sjajem saučešća i rezervisanosti, ostavljajući za oči dr Millera još jedino ledeni sjaj već poprilično zadovoljene radoznalosti.

Moj prijatelj Danilo Kiš[2] u svom Času anatomije opisuje profesora Tulipa ovako: „Profesor Tulip je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vene i arterije kroz koje više ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranošću čoveka koji zna da je ljudsko telo, izvan duhovnih funkcija, izvan duše i morala, samo probavna mašina, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo što ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešenog naglavce...[3]

Što se tiče Kišove deskripcije stručne radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadržao i za mog dr Millera. S obzirom na njen duh, međutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve što i profesor Tulip. Jednako mirno, pribrano, samopouzdano. Jedino što je on, za razliku od svog umetnički izobraženog prethodnika, u istini znao da je ljudsko telo zajedno sa svojom besmrtnom dušom, svojim kategoričkim moralom i svim svojim duhovnim funkcijama – ipak, najzad, samo onaj odrani Rembrandtov vo iz Luvra.

Ko je u naučnoj prednosti, ne može se znati. Naša humana priča još nije dovršena. A kad bude, nema te istine koja će ikome biti od stvarne koristi.

Zasada, sa sigurnošću možemo reći jedino da je Tulipov anatomski objekt zločinac skinut s vešala i darovan Nauci da posthumno vrati društvu šta mu je za života uzeo. U protivnom bi se, posle poziranja, profesor Tulip, zajedno s učenicima i Rembrandtom, našao u zatvoru. Ovako se našao u Istoriji umetnosti.

Profesor Miller bi za svoje poziranje u srednjem veku bio obešen, raščerečen ili spaljen. U XVIII veku bi otišao na dugogodišnju robiju. U XX odlazi na televiziju.

Napredak je očigledan. Hereditaran spoj Nauke i Kriminala takođe. Premestile su se samo mere na tasu pravde. Nekada bi dr Miller bio zločinac. Sada bi zločincem proglašen bio svako ko bi se usudio da raščereči ili spali dr Millera.

(Paradoks koji zovemo „napretkom svesti“ opšti je i sreće se u svim oblastima života. Na njemu gradimo ubeđenje da istorija ima nekog smisla, čak i kada ga se ona sama odriče.)

 



[1] Rembrandt Harmenszoon van Rijn (1606–1669), holandski slikar, jedan od najvećih slikara u evropskoj istoriji umetnosti; pripada periodu Zlatnog doba holandskog slikarstva. Slika koja se pominje zove se: „Anatomski čas doktora Tulipa“.

[2] Danilo K (1935–1989), pisac i prevodilac, dopisni član SANU. Diplomirao na grupi za opštu književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Glavna dela: Rani jadi, Bašta pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Po-etika I i II, Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva i dr. Dobitnik je domaćih i međunarodnih nagrada kao i NIN-ove koju je vratio.

[3] Podvukao B. P.

No comments:

Post a Comment