TAMO GDE LOZE PLAČU CLXV deo,
Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
28.
U
TRAGANJU ZA KOSTIMA VASKRSENJA ILI O SVETOJ ALIJANSI NAUKE I
ZLOČINA (nastavak)
Luz je na hebrejskom kost vaskrsenja oko koje će se, prema talmudskim spisima o Sudnjem
danu, okupiti svi smrću rastureni molekuli ljudskog tela. Anatomija bi, prema
tome, trebalo da bude nauka koja se bavi potragom za tom tajanstvenom božanskom
zalogom naše besmrtnosti. U neku ruku prologomena za nauku o Drugom životu.
(Bez obzira što se na policijskim akademijama predaje
kao nauka o uništenju i ovog prvog – jer da bi se pogodilo nečije srce mora se
najpre znati tačno gde se ono nalazi – u najpovoljnijem slučaju kao geografija algezične osetljivosti.)
Nekada u Zlatna vremena Medicine, kada se o Duši govorilo kao o nečemu organskom, ona je to i bila. Hiljade
godina je trebalo da minu pa da na kost
vaskrsenja zaboravimo i na njeno mesto kao predmet anatomije ustoličimo
Rembrandtovog vola iz Luvra.
Ali u vremenu o kojem govorimo da bismo dokazali večnu
uniju Nauke i Zločina, tako sjajno demonstriranu za Drugog svetskog rata u
nemačkoj Vivisekcionističkoj školi, do zamene teme još nije došlo. Nauka o
čoveku još se bavila primarnim pitanjima. Još tragala za izvorima života. Još
želela da kao pas kosku zagrize u luz
koji nam je garantovao večni povratak.
Pa ipak, ako zanemarimo Smithove[1] hirurške papiruse (datirane negde
između 3000. i 2500. godine pre Hrista) i one Eberove[2] (čije se poreklo stavlja u blizini
1600-ih, takođe pre Hrista), a koji sadrže izvesne podatke o anatomiji glave i
mozga, sortirane na osnovu iskustva ondašnjih lekara i mumifikatora, stvarno prekopavanje
ljudskog tela u potrazi za kostima besmrtnosti počinje, kao i sve uostalom, od
starog, dobrog i pomalo dosadno neizbežnog Aristotela. Čast da prvi otvori
ljudsko telo, da obavi prvu poznatu disekciju, pripala je, međutim – začudo ako
se ima u vidu da je postojao Aristotel – ipak drugome Grku: Herofilu[3] iz Aleksandrije.
Herofil iz Aleksandrije uočava sedište inteligencije,
odgovorne za život kojim živimo, a zatim i žiže nervnog sistema, odgovorne za
našu neosetljivost spram svih vrednosti što nam ih je ta inteligencija
ponudila. Kost besmrtnosti nije našao. Ne polazi to za rukom ni Galenu[4] u II veku posle Hrista. Ali nas on
izveštava da je otkrio gde nam obitavaju Duh i Duša. Podozrevam da je u tome
uspeo blagodareći pacijentima koji su s reda bili imperatori, konzuli i
patriciji Rima.
Da je bio provincijski lekar, da su mu klijenti bili robovi ili seoska sirotinja, a uzimajući u račun i ondašnja socijalna shvatanja, jemčim da duša ne bi bila pronađena i Nauka bi već onda bila gde je sada. Kod onog od vola iz Luvra.
Premda u naučnim krugovima plebiscitarno
usvojeni, premda ozakonjeni kao dogma čije je poricanje jeretiku donosilo
kaznu, Galenovi pronalasci su tek uz velike muke mogli biti dokazivani svetu
koji je za izlizane istine o sebi svejednako iskao sveže potvrde.
Humanizam je, još samo hrišćanski i tek na pragu
buduće racionalističke prosvećenosti, izrično zabranjivao skrnjavljenje
ljudskog tela, iako protiv njegovog razložnog uništenja ništa nije imao. Čovek
se mogao ubiti, ako bi se stekli izvesni uslovi, među kojima su najčešći i
najlegalniji bili državni, ali se ni pod kojim uslovima nije smeo secirati. Dok
je živeo, jedva da je ikakvu zaštitu uživao. Posle smrti staju iza njega Država
i Crkva, Pravo i Običaji, Vera i Moralno osećanje. Njegovo telo, ako ga u
međuvremenu nisu razneli psi, postaje sakrosanktno. (Psi ga, naime, mogu
otvarati. Ljudi ne.)
[1] Michael Smith,
profesor arheologije koji proučava astečke i meksičke naseobine u Americi.
[2] Eberovi papirusi su
najstariji kompletni medicinski papiri koji postoje.
[3] Herofil (335–280. pre n. e.),
starogrčki lekar, osnivač aleksandrijske medicinske škole. Bio je prvi koga je
interesovao rad mozga, funkcionisanje nervnog sistema i rad srca, pa je secirao
ljudske leševe.
[4] Galen iz Pergamona (129–199. n. e.), rimski lekar, anatom i filozof. Između ostalog utvrdio da krv protiče kroz vene i arterije, a neka njegova otkrića u vezi sa kičmenom moždinom potpuno su shvaćena tek u XIX veku.
No comments:
Post a Comment