Pages

Tuesday, July 12, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

28.

U TRAGANJU ZA KOSTIMA VASKRSENJA ILI O SVETOJ ALIJANSI NAUKE I

ZLOČINA (nastavak)

 

Luz je na hebrejskom kost vaskrsenja oko koje će se, prema talmudskim spisima o Sudnjem danu, okupiti svi smrću rastureni molekuli ljudskog tela. Anatomija bi, prema tome, trebalo da bude nauka koja se bavi potragom za tom tajanstvenom božanskom zalogom naše besmrtnosti. U neku ruku prologomena za nauku o Drugom životu.

(Bez obzira što se na policijskim akademijama predaje kao nauka o uništenju i ovog prvog – jer da bi se pogodilo nečije srce mora se najpre znati tačno gde se ono nalazi – u najpovoljnijem slučaju kao geografija algezične osetljivosti.) Nekada u Zlatna vremena Medicine, kada se o Duši govorilo kao o nečemu organskom, ona je to i bila. Hiljade godina je trebalo da minu pa da na kost vaskrsenja zaboravimo i na njeno mesto kao predmet anatomije ustoličimo Rembrandtovog vola iz Luvra.

Ali u vremenu o kojem govorimo da bismo dokazali večnu uniju Nauke i Zločina, tako sjajno demonstriranu za Drugog svetskog rata u nemačkoj Vivisekcionističkoj školi, do zamene teme još nije došlo. Nauka o čoveku još se bavila primarnim pitanjima. Još tragala za izvorima života. Još želela da kao pas kosku zagrize u luz koji nam je garantovao večni povratak.

Pa ipak, ako zanemarimo Smithove[1] hirurške papiruse (datirane negde između 3000. i 2500. godine pre Hrista) i one Eberove[2] (čije se poreklo stavlja u blizini 1600-ih, takođe pre Hrista), a koji sadrže izvesne podatke o anatomiji glave i mozga, sortirane na osnovu iskustva ondašnjih lekara i mumifikatora, stvarno prekopavanje ljudskog tela u potrazi za kostima besmrtnosti počinje, kao i sve uostalom, od starog, dobrog i pomalo dosadno neizbežnog Aristotela. Čast da prvi otvori ljudsko telo, da obavi prvu poznatu disekciju, pripala je, međutim – začudo ako se ima u vidu da je postojao Aristotel – ipak drugome Grku: Herofilu[3] iz Aleksandrije.

Herofil iz Aleksandrije uočava sedište inteligencije, odgovorne za život kojim živimo, a zatim i žiže nervnog sistema, odgovorne za našu neosetljivost spram svih vrednosti što nam ih je ta inteligencija ponudila. Kost besmrtnosti nije našao. Ne polazi to za rukom ni Galenu[4] u II veku posle Hrista. Ali nas on izveštava da je otkrio gde nam obitavaju Duh i Duša. Podozrevam da je u tome uspeo blagodareći pacijentima koji su s reda bili imperatori, konzuli i patriciji Rima.

Da je bio provincijski lekar, da su mu klijenti bili robovi ili seoska sirotinja, a uzimajući u račun i ondašnja socijalna shvatanja, jemčim da duša ne bi bila pronađena i Nauka bi već onda bila gde je sada. Kod onog od vola iz Luvra

Premda  u naučnim krugovima plebiscitarno usvojeni, premda ozakonjeni kao dogma čije je poricanje jeretiku donosilo kaznu, Galenovi pronalasci su tek uz velike muke mogli biti dokazivani svetu koji je za izlizane istine o sebi svejednako iskao sveže potvrde.

Humanizam je, još samo hrišćanski i tek na pragu buduće racionalističke prosvećenosti, izrično zabranjivao skrnjavljenje ljudskog tela, iako protiv njegovog razložnog uništenja ništa nije imao. Čovek se mogao ubiti, ako bi se stekli izvesni uslovi, među kojima su najčešći i najlegalniji bili državni, ali se ni pod kojim uslovima nije smeo secirati. Dok je živeo, jedva da je ikakvu zaštitu uživao. Posle smrti staju iza njega Država i Crkva, Pravo i Običaji, Vera i Moralno osećanje. Njegovo telo, ako ga u međuvremenu nisu razneli psi, postaje sakrosanktno. (Psi ga, naime, mogu otvarati. Ljudi ne.)

 



[1] Michael Smith, profesor arheologije koji proučava astečke i meksičke naseobine u Americi.

[2] Eberovi papirusi su najstariji kompletni medicinski papiri koji postoje.

[3] Herofil (335–280. pre n. e.), starogrčki lekar, osnivač aleksandrijske medicinske škole. Bio je prvi koga je interesovao rad mozga, funkcionisanje nervnog sistema i rad srca, pa je secirao ljudske leševe.

[4] Galen iz Pergamona (129–199. n. e.), rimski lekar, anatom i filozof.  Između ostalog utvrdio da krv protiče kroz vene i arterije, a neka njegova otkrića u vezi sa kičmenom moždinom potpuno su shvaćena tek u XIX veku.

No comments:

Post a Comment