TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
35.
SRPSKA ŠTAMPA IZMEĐU SVETSKIH I
DOMAĆIH POSLOVA
Ponekad se ima utisak da
je naša štampa, ako baš ne obaveštenija, ono spremnija da sa nama podeli svoja
obaveštenja o onome što se dešava u Patagoniji nego o događajima u sopstvenoj
zemlji. Jedan geografski prostor koji je vekovima inspirisao maštu stranaca i
stupce njihovih listova – pa to i sad čini – kao da ne nadahnjuje u dovoljnoj
meri domaće žurnaliste...
(Dnevnik, 1961)
Izgleda, međutim, da ova neuravnoteženost interesa
nije posledica nekog filosofskog shvatanja o jedinstvu sveta, nekog novinarskog monizma već, između ostalog,
i tradicije začete u činjenici da su prvi srpski listovi štampani u
inostranstvu, koje njihovi izdavači i saradnici i nisu smatrali inostranstvom,
već sopstvenom državom, prema kojoj je inostranstvo bila – Turska, pa u njenom
okviru i Srbija.
Zapazio sam ovo kad sam zbog priče o emigraciji
Simeona Lupusa i Simeona Grka u Zemun (Zlatno
runo II) prelistavao brojeve Novina serbskih iz carstvujušćega grada Viene ot godine 1813, a štampanih s
"dozvoljenijem ego
Kes. Kral. Veličestva".
Te novine su, bar godine 1813, bile srpske jedino
utoliko što su izlazile na srpskom jeziku a u staroslovenskoj ortografiji. Sve
ostalo u njima bilo je – internacionalno. Vesti su uglavnom donošene iz
"Švedije, Šleske, Francuzske, Inglezske, Rossije, Saksonije, Španije,
Praizske" itd. To se smatralo Stranim priključenijima (u koja će spadati, kao što ćemo videti,
i Prvi srpski ustanak). Pod Priključenijima otečestvenim , katkad i "vnutrenjim",
podrazumevani su događaji iz tadašnje Austrije. Pretežni deo sadržaja se pod
naslovom "Ot vojnišča" odnosi na ratne operacije koje su se tada, u
vreme Napoléonove[1] labudove ratne pesme, vodile širom
Evrope. (Ratu su, na ovaj ili onaj način, uostalom, posvećene i vesti iz svih
spomenutih zemalja.)
Godine 1913. Srbija je doživljavala poslednju godinu
svoje rovite, nesigurne, međunarodno nelegitimne ratne slobode. Te će godine
Prvi srpski ustanak biti ugušen. O celom tom događaju, koji će srpskom XIX veku
dati boju, u Novinama serbskim ima samo pet kraćih vesti datiranih
1. i 8. avgusta, 18. i 30. septembra i 10. oktobra. Prve četiri se donose pod
krupnim naslovom "Iz Serbije". Ali već peta, ona od 10. oktobra (kao
i tri preostale do kraja godine, od 21. oktobra, 18. novembra i 2. decembra),
idu pod zvaničnim naslovom "Ot Turske", što ga je Ustanak preuranjeno
izbacio iz upotrebe. Premda ažurna promena naslova, vezana za ponovni ulazak
turske vojske u Beograd otkriva poslovnu realističnost izdavača Novinama serbskim, mora se priznati da su one bile
jedina strana sila koja nam je bez naslova, rezerve i zadnje misli u glavi
priznala da postojimo.
Izvesno osećanje oskudnosti obaveštenja o stanju
srpskih poslova (koje će se vremenom odomaćiti), kao i oblačno ubeđenje da oni stoje bolje nego što su stvarno 1813. stajali (kojim
ćemo, takođe, biti pelcovani), u priličnoj meri prati čitanje ondašnjih
izveštaja iz Srbije.
1. avgusta 1813: Novine serbske prenose
požunske:
"Ljudstvo, koje je ovog leta iz Beograda protiv
Turaka izišlo, jest do 1600 veliko. Srbi su se na četiri časti razdelili; dve
su pošle k Nišu, a dve k reki Drini. Još se nisu Srbi s Turci bili. Turci su veoma slabi, i samo do 5-6000
ljudi jaki."
Nastranu rodoljubiva arogancija s kojom se 6000 Turaka
ne smatra dovoljnom silom za 1600 Srba, čak i kada se oni na pola razdele, u
tonu cele vesti oseća se ubeđenje da je bitka već dobijena i da ostaje još samo
da se Turci sahrane.
Vest od 8. avgusta, pod naslovom "Iz Zemuna
julija 21ga", kao da našim novinama za pravo daje:
"Od Serbije se čuje da su Bošnjaci pod Vezirom
Travničkim i Beglerbegom Banjalučkim 9. julija kod Zvornika preko Drine
proderslivo prešći naumili, i da bi Serble napasti, na levo do Loznice došli.
Nekoliko je nji i do Novog Sela šest časov ot Šapca doprelo. Julija 12og udare se.
Turci desnim krilom svoim udare na levo krilo Serbalja, no puške i topovi iz
Serbski busija nateraju ih da ustupe. Onda Ti Gospodar Georgije s glavnom vojskom iz planine isterči, desno krilo Turaka
berzo obkoli i most novi preko Drine načinjeni razoriti namri. Sad se svuda i
na svaku stranu biti i boriti načnu. Rukojaščije (Manöuvre ) ovo Serbsko prinudi Turke begati.
Turci istina proderu, no i mnogo ljudi i vojenog posuđa izgube i tako istučeni
budu da im se mnogo hatlja u Drini utopilo. Serbli su spram Turaka veoma malo
izgubili. Kad se bitva soverši, donesu Serbli za znak da su Turke pobedili, 60 Turski glava na koplju nataknuti u Šabac. "
[1] Napoléon Bonaparte (1769–1821), general u
francuskoj Revoluciji; prvi konzul francuske Republike, car Francuske i kralj
Italije. Posle poraza kod Vaterloa 1815, prognan na ostrvo Sv. Jelena gde je
proveo poslednjih šest godina svog života pod britanskim nadzorom.
No comments:
Post a Comment