Pages

Friday, July 29, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

37.

I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi..."

(Dnevnik, 1979)

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

 Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.

Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje.

Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine. Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač – blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam, u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.

Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.

Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje najdublje nesreće.

"Proveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikoga da mi dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu teritoriju', onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom novih kuća, novih automobila i novih ljudi...  Ništa se nije dogodilo.

Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tuđa. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem... Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to zaista ja? Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tuđim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa? ..."

(Dnevnik, 1979)

 

No comments:

Post a Comment