TAMO GDE LOZE PLAČU CLVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

24.

GASOVITO AGREGATNO STANJE PROŠLOSTI

Na Badnjak, s petog na šesti januar godine hiljadu devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom-Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe...

S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena. Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – Heinrich Steinbrecher ...

(Dnevnik, 1974)

 

U očekivanju domaćina – zabavljenog oko porodičnog prijema i unošenja badnjaka – pomalo nezvani, pa utoliko prilježniji, gosti će sedeti u Stefanovom kabinetu, u dnu desnog krila Gradščine, piti konjak i nastojati da komplikacijama na afričkom ratištu pripišu privremeni karakter.

Šef delegacije, međutim, generalni direktor IG Farbenindustrie, dr Eckart, biće s gospodinom Steinbrecherom, duboko u drugoj temi:

„Ljudi ne vole da se uza zid pritiskuju, Steinbrecher,“ reći će suvo. Ne mari čoveka koga mu je naturila Prinz Albrecht Strasse [2]. Na telefonu je bio lično Müller iz IV Uprave. – Morate ga povesti, Eckart. To je osobni Himmlerov nalog. Ne plašite se da će vas kompromitovati. Taj o bojama ništa ne zna. –

Ceo posao bio je Reichsmarschalov, Göringov[3], ali je bilo za očekivanje da će se kad-tad i Himmler[4] u njega umešati. Bio je to još jedan prljavi zahvat živinske borbe za politički opstanak, vođen među suparničkim službama Reicha , kao među zoološkom vrstama prenastanjene džungle, sasvim u duhu Darwina, u vertikalnom kao i u horizontalnom smeru.

Po administrativnoj dijagonali i u večnom krugu međusobnog proždiranja, i on ga se personalno ne bi ticao, kad se tako često, u svojstvu vanstranačkog privrednog stručnjaka, i u jednoj formi korisne domaće životinje, ne bi nalazio na putu onim – divljim. Steinbrecher, naravno, nije ovde da motri na njega – zato se stara, jamačno, neko drugi, po svoj prilici najpouzdaniji saradnik ili najodaniji kućni prijatelj – zbog domaćina je poslat, pa ipak, kad se policijska mreža spustila u ljudsko mrestište – ne bira ulov:

„Za čoveka je već dovoljna nesreća ako mu se oduzme budućnost, da bi mu i u prošlost trebalo dirati. Za nas nacionalsocijaliste (besan je na sebe, što sasvim izlišno, fušerski, beznadežno providno, naglašava intimnu privrženost ideji čijoj organizaciji čak i ne pripada, na Steinbrechera koji ga na tu ponižavajuću mimikriju prostim prisustvom prisiljava, a ponajviše na osećanje da dripac, po svoj prilici, sve to zna i da u bedi njegove građanske kapitulacije uživa), važno je šta čovek danas čini i šta će činiti sutra, nipošto šta je juče činio.

Ako, kao što ste rekli, zavisimo isključivo od toga šta će ti ljudi preduzeti u budućnosti, ne vidim zašto od toga ne bi zavisio i naš odnos prema njima. Pogotovu ne vidim šta imamo od odricanja ljudima prava na izvesnu prošlost, pa makar nam se ona uvek i ne dopadala. Snaga nacionalsocijalizma oduvek je bila u odbijanju da se osvrće iza sebe...“ Nije dodao – da se osvrće iza sebe i osmotri šta je sve usput pogazio.

Posle toliko godina saobražavanja s idejama Stranke, nije više bio siguran da li bi tako definitivan komentar još uvek odgovarao onome što on o nemačkoj situaciji stvarno misli, ili bi bio tek utvaran, refleks jedne davno napuštene generalizacije.

Heinrich Steinbrecher je posmatrao generalnog direktora IG Farbenindustrie , hirurški neutralno kao samrtnika na operacionom stolu. Građanski mozak Devetnaestog veka, budenbrokovska mešavina prosvećenosti i akumulacije kapitala, nemoćan je pred jednačinama Dvadesetog. Gospodin direktor živi pod narkozom prijatnog ubeđenja da je u ovom nepostojanom, promenljivom, labilnom svetu bar prošlost neka prokleta konstanta, da se, ako ništa drugo ne pretekne, i na njoj parazitski može živeti, da mu, ako i prestane biti visoki privredni funkcioner, niko neće moći osporavati da je to jednom bio. Međutim...

 

 

---

[1] Ličnost iz Pekićevog romana Kako upokojiti vampira.

[2] Sedište Gestapoa u nacističkoj Nemačkoj.

[3] Hermann Göring (1893–1946), rajhsmaršal i osnivač Gestapoa. 1933. u Hitlerovoj vladi ministar vazduhoplovstva, zatim predsednik vlade Pruske. Jedan od nacističkih vođa koji je bio određen za Hitlerovog naslednika. Posle rata osuđen od Međunarodnog suda u Nirnbergu na smrt kao ratni zločinac. Izvršio je samoubistvo trovanjem u zatvoru.

[4] Heinrich Luitpold Himmler (1900–1945), Reihsfuerer SS, vojni komandant i vodeći član Nacističke partije.  Bio je šef policije, Gestapoa i ministar unutrašnjih poslova. Zadužen za koncentracione logore tako da je pod njegovom komandom ubijeno 6 miliona Jevreja, pola miliona Roma, 3-4 miliona Poljaka, komunista, ratnih zarobljenika itd. Pred kraja rata hteo je da se preda i da objavi kapitulaciju Nemačke pod uslovom da mu ne bude suđeno. To nije bilo prihvaćeno i kada je bio uhapšen od britanske vojne komande izvršio je samoubistvo.