TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

CRNI GRAĐANSKI REDENGOT I CRVENI PRSLUK THÉOPHILEA GAUTIERA[1]

Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno pobeđuje tek naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju prirodu...

Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim snagam kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost, postala tek – forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova...

Istovremeno se događa suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova priroda.

Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik degeneriše.

Istorijski primeri...

Postoji i naš.

Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet i, namesto građanskih dogmi, opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost...

Migriraju uvek najpre preteranosti...

Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme „Todor Dukin“, a građanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasleđa), predaje se zavereničkim organizacijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja. Revolucija pledira za Red i Rad; građanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku, simulira.(Pevanje „Uskliknimo s ljubavlju“ na pravoslavnu Novu godinu.)

Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer „Uskliknimo...“ je buka, nije ideja.) Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, građani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu stalnom da učine. Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se histeričnoj pokretljivosti i zamaranju bez svrhe.

Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezobličnoj „narodnoj masi“, koju joj je u nasleđe ostavila ideologija; građanstvo žrtvuje svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i sve jednako presti. Revolucija čita starog Balzaca, gleda Labudovo jezero, sluša Mozarta i skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Schönberga[2], Joycea, Picassoa, pa su nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je rock prespor...

Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdijevih[3] Ernania , građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku...

---

[1] Théophile Gautier (1811–1872), francuski pesnik i pisac. Romantičar ali i osnivač larpurlartizma i pripadnik parnasovske škole.

[2] Arnold Schönberg (1874–1951), austrijski kompozitor; uveo estetiku atonalnosti i hromatsku lestvicu.

[3] Giuseppe Verdi (1813–1901), italijanski kompozitor romantičnog stila. Bio je jedan od najuticajnijih muzičkih stvaralaca opere XIX veka. Dela: Aida, Nabuko, Rigoleto, Trubadur, Bal pod maskama i dr.

---

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

NA ROSANDIĆEVOJ[1] IZLOŽBI

Senzualna nežnost. Iskustva Lezbosa u drvetu. Majke koje ostaju i kad svega nestane. Jedan Hristos koji liči na mučenika našeh veka. Ticijanovi anđeli... Rosandić daje svojim oblicima sekundarno patološki pečat. Klasika je tu pokvarena iznutra . (A on objavljuje Strašni Sud – Modernoj!) Ipak, vrlo dubok utisak...

U jednom ćošku, Smrt koju niko ne vidi, drži kosu. Kosa se presijava na suncu s prozora. Ovo je nesumnjivo predsmrtna izložba. Majstora guraju učenici u kolicima. Njegove ruke odlaze u nepredviđenim pravcima...

Profesor S. sa Primenjene priča mi da je pre nekoliko meseci posetio Rosandića. Pomenut je Meštrović[2]. „Ah, taj zanesenjak“, rekao je Rosandić „on hoće da bude sculptor sculptorum! ... Taj čovek, koji je napravio tolike glave, doživeo je najposle da izgubi – sopstvenu.“

Izložba raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost...

 

[1] Toma Rosandić (1878–1958), srpski vajar, akademik. Prvi rektor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu; autor skulpture „Igrali se konji vrani“ ispred Skupštine Srbije.

2 Ivan Meštrović (1883–1962), hrvatski vajar. Njegova najpoznatija dela nalaze se širom sveta i u Beogradu: Zahvalnost Francuskoj  i Neznanom junaku na Avali. Posle Drugog svetskog rata živeo je u SAD.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

CENZURISANO I RAVNODUŠNO

Poziv u 29. novembar. Ne kaže se zašto. Ne govorim roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali groblja su puna onih koji ništa nisu učinili...

Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći između 6. i 7. novembra 1948, rekli su mi da nije potrebna. Stvarno nije bila. Kućni kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime „popa“. U njemu sam bio smešan, ali me je grejao. Pretpostavljam da je malo zatvorenika sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu. U njemu, međutim, ima nešto čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru usred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše...

Dan je prolećno ružičast.

Zgrada u 29. novembra je siva kao mrtvačnica. Izvesna hladna pobožnost vlada nesrazmerno prostranim hodnicima. Primaju me ravnodušno, kao što radnik na konvejeru prima predmet na obradu. Predmet je uvek isti, posao oko njega uvek jednak. Monotonija muti oči ljudima iza šaltera...

Gore, na spratu, pokazuju mi kartonsku kutiju s rukopisima koji su mi bili oduzeti prilikom puštanja iz KPD-a. „Pogledaj da li ti je sve tu“, kaže službenik ljubazno kad primećuje da sam spreman dohvatiti kutiju i nestati čak i da je prazna, da su u njoj moje cenzurisane fekalije. (Možda i jesu?) Ne očekujući rukopise, nisam poneo njihov spisak. Ali se svega sećam. Otvaram kutiju. Prebiram. Pravim se da papire pregledam. Sveske su raznih formata, debljina, boja. Na njima crvenim slovima ispečatan znak cenzurisano. Na svakoj piše „Osuđenik Borislav Pekić“, a zatim moj „kućni broj“. On nije uvek isti. Inventarisan sam u raznim vremenima pod raznim brojevima...

Tu je i Genealogija Doma Njegovan Turjaški, na dva u tubu svijena, tvrđa papira, širine 50, dužine 150 cm. Genealogiju je u crvenom tušu, arhitektonskom kaligrafijom, radio A., osuđeni tehničar u KPD – Niš. Žao bi mi bilo da je izgubljena. U nju smo obojica uložili veliki trud...

Sveske za poeziju, međutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak tanjih plavih svezaka na kockice i u zavodskoj knjigoveznici povezao ih u platno. Ta je knjiga bila svakako najraskošnije što sam posedovao. U nju sam bio prepisao svoje pesme, do kojih sam još držao. Nje nije bilo. Nisam osećao nikakvo žaljenje. Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju, mogla je nekome poslužiti da u nju beleži zaista važne stvari...

                (Kod kuće, među drugim papirima, nalazim jedan iščupani list i na njemu poslednji stih neke pesme:

„Vratićemo se kao što se refren vraća,

U elegije vaše dovršene bedom,

U mašte vaše, oblik, biće redom,

Naša će sena ko Pan s frulom da korača.“)

U jednom trenutku dolazim u iskušenje da ponovim „scenu sa naliv perom“. Odustajem. Ravnodušan sam. U svetlosti nelagodnosti, s kojom sam u sobu ulazio, izgleda mi bedno da se, izlazeći, pravim važan. A i ravnodušan sam, stvarno...

Odlazim, noseći kartonsku kutiju, s osećanjem da nosim vlastiti leš, za kojim nema ko da plače...

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

NOSTALGIČNA PRIČA

                Kad je slao sluge da prebiju Voltairea[1], kardinal od Roana im je rekao: „Ne tucite ga po glavi. Možda će iz nje i nešto dobro izaći“....

*

NA DNU DUBOKOG BUNARA

Crveni pokrivač sa krinovima, arteski bunar, i on crven od rđe, crvene ilustracije zubnog lekara K. G. U Novom Bečeju, crvenom ciradom pokriven fijaker na popločanom trgu (kocke su, čini mi se, sitne, šavovi uski), plavičasta ukrasna kugla, po kojoj lebdi paperje crvenokrvavog snega, i glatka, i glatko podšišana crna kosa četvorogodišnje M. G. ...

Kakve koristi od takve namerne  regeneracije? Memorija nije daždevnjački rep koji raste pošto se otkine. Niti je fantomska noga koja će volšebno prohodati upornim draženjem...

Memorija je izgovor. (Izgovori su ono što najčešće tražimo u životu.) Prošlost i budućnost podjednako su dobri izgovori. Jučerašnjica nam izvinjava sadašnjost. Ako to nije dovoljno, tu je budućnost da nas izgovori... Međutim, ono što nam uistini treba, to je jedna partenogenetička sadašnjost ...

---

[1] François-Marie Arouet Voltaire (1694–1778),  francuski filozof, književnik, istoričar i publicista, jedan od nosilaca ideje prosvećenosti i slobodoumlja. Napisao je veliki broj dela u prozi i stihu. Najčuveniji su mu roman  Kandida, Filozofska pisma, filozofski rečnik i dr.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

OSTRVLJANI ILI VREME PRILAGOĐAVANJA (1954–1959)

„I sva ostrva pobegoše, i gore se ne nađoše.“

(Otkrovenje Jovanovo, 16–20)

RAČUN KOJI NEMA KOME DA SE PODNESE

Račun koji nema kome da se podnese nije račun. Uredno knjigovodstvo ničemu ne služi, ako se crvena strana nikome ne može podneti na izmirenje. Pa ipak...

Pre podne, u protokolarnih jedanaest časova, čini vizitu gospodin (  ), bivši vlasnik bivše (  ), bivše Kraljevine. Ukratko, stvorenje apsolutnog pluskvamperfekta.  Dobija najpre slatko, pa kafu i konjak (prezentni nažalost, od koga trnu zubi, ali koji je bolji od kamene sode). Zatim dobija mene. Izvučen sam iz sobe i ugodne nezavisnosti, posle dugih pregovora na ugovorenih – deset minuta. Bilo ih je manje od pet. U prvom sam i ja popio konjak. U drugom sam popio drugi. Usta su mi bila u stanju potpune čulne apatije, srećno nesposobna da učestvuju u razgovoru.

Pluskvamperfekt je, u međuvremenu, vrlo obavešten i logično objašnjavao zašto se komunisti u Jugoslaviji ne mogu održati duže od godine dana. (Budući da mi je to već objasnio, obavešteno i logično, još pre sedam godina – odmah posle rezolucije IB-a – i to u ovoj istoj sobi, a čini mi se i pred istom garniturom slušalaca, nisam protivurečio. Niti ću to učiniti posle narednih sedam, kad mi tu izvesnost i po treći put bude objašnjavao. Jer čovek koji dosledan svom mišljenju ostaje punih petnaest godina, mora biti i logičan i obavešten.)

U četvrtom minutu Pluskvamperfekt me je, upravo u svetlosti skore i izvesne promene situacije u „korist svojih dobromislećih ljudi“, zapitao zašto se nisam još malo strpeo, što mi je, naime, sve to trebalo? (Moj zatvor, i sve ostalo.) Petog minuta ja sam se digao, rekao: „To se i ja pitam“, i izašao. Obavešten sam od majke da je Pluskvamperfekt bio uvređen, a i ona da moje ponašanje smatra neukusnim.

Pluskvamperfekt je, naime, došao da mi se zahvali, u ime svoje i drugih „dobromislećih ljudi“, bez obzira što ostaje pri uverenju da sam – idiot. On je valjda, po analogiji, po kojoj, ako C vuče na jednu stranu, A i B na suprotnu, A i B moraju vući na istu , on je, dakle, verovao da smo mi otišli u zatvor zbog toga što smo želeli da se njemu vrate bespravno nacionalizovane bivše (  ) bivše Kraljevine. Bilo je, naravno i drugih stvari, izvesnih sporednosti u idejama, ali je Pluskvamperfektov posed bio ono glavno.

Mogu ga uveriti da se u obe tačke svoje optužnice vara. Nisam izgubio nekoliko godina zbog njega, premda sam ih izgubio. Nema, dakle, razloga ni da se vređa, jer u pravu je i u drugoj tački – bio sam, naime, idiot. I to bez obzira na to da mi je taj idiotluk bio mio, da mi je mio i sad, i da ga se u ime nikakve naknadne pameti nemam nameru odricati. (Glupost, naravno, ostaje glupa, ma koliko mi lično u njoj uživali.)

Pluskvamperfekt je zaslužio svoje konjake. Podsetio me je na izvođenje jednog računa. Šta sam zatvorom izgubio, znam. Neizvesno je šta sam i da li uopšte nešto njime dobio?

Koliko vidim, jedina hronična vrednost koju sam iz zatvora izneo je – tuberkuloza. Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva – mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino – za neki drugi (budući) zatvor. Priča se, takođe, da čovek ima vremena za stvari za koje ga napolju nije imao. To je laž. U zatvoru se nizašta nema vremena, osim za zatvor. A onda, vremena nedostaje uvek tamo gde ga ima najviše. Kako se u zatvoru čovek može naučiti nečemu ako su načela po kojima se u njemu živi suprotna načelima tzv. slobodnog života?

Učite uglavnom beznačajne, neupotrebljive ili pogrešne stvari. (Pored toga možete naučiti kako se prišivaju dugmad na košulje, krpe čarape, kuca u zid Morzeova azbuka pogrešno, kako se briše stražnjica bez papira i računaju dani do izlaska tako da ih je manje, kako se na klozet papiru pišu pesme zupcem od češlja, dobija temperatura žvakanjem presnog krompira koji je ubio prve konkvistadore ili korača robijaški sporo. Ali, šta će vam sve to napolju? Napolju vam drugi prišivaju dugmad, sporazumevate se telefonom a ne Morzeom, pesme kucate mašinom na biblijskoj hartiji, temperatura vam ne treba, a morate svuda biti prvi, a ne kao na robiji – osim kad se deli hrana – poslednji)...

Napolju morate biti veći od sebe da bi vas primetili. U zatvoru je biti neprimetan najveći nauk života. Zatvor je mašina za mlevenje mesa, kroz koju netaknuti prolaze samo najsitniji komadi...

Govori se o tome da zatvor čoveku daje duhovnu snagu. Međutim, ko s njom tamo nije ušao, neće ni izaći. Moć se u stvari unosi, iznosi samo nemoć.

Govori se, takođe, da čovek tamo upozna ljude. I plemeniti ljudi i nitkovi mogu se upoznati i na slobodi. Čovek, najzad, ne ide u zatvor da bi pravio poznanstva.

Slušao sam mnoge priče o zatvorima, čitao mnoge knjige o njima. (Ne verujem da će među njima biti moje.) Većina bivših zatvorenika pokušava post festum da svojim robijaškim danima nađe neki smisao. Niko ne mari da gubi vreme. Dok verujemo da smo se zatvorom bar u nečemu okoristili, verovaćemo i da smo tamo živeli...

Nema u tome ničeg rđavog. Ali teško onome ko je jedino u zatvoru živeo (kao i onima koji zaista žive samo u ratu). Terško onima čije su najlepše uspomene zatvorske. Teško onima za koje je njihov zatvor kruna njihove ljudske istorije.

(  ) je uvek pričao o svojim kazamatima s ushićenjem. Govorio je da je – rođeni robijaš. Onako kako postoje rođeni vojnici ili rođeni umetnici. Eto, on je tako bio rođeni robijaš. Tek u četiri zida njegove su prave sposobnosti dolazile do izražaja. Nije objašnjavao – koje, ali budući da je sposobnost preživljavanja po najmanju cenu jedina koja se u zatvoru stvarno broji, stvar postaje malko sumnjiva. Pogotovu ako se zna da je (  ) bio doušnik Uprave.

U zatvor, razume se, ponekad treba ići. Nekad je to neizbežno zbog spoljnih okolnosti (uhvate vas, na primer), drugi put zbog unutrašnjih (nešto se mora učiniti, bez obzira na posledice). Ali tada, tim slučajem, koji je uvek nesrećan, mora vladati jasna svest da je zatvor – mesto čistog gubitka...

Mome unutrašnjem iskustvu do 1948. nedostajali su spoljni dokazi. Zatvorom su vrata dokaza što sam ih tražio bila za mene širom otvorena. S druge strane zida ništa nisam našao. Praznina je bila sputana ograničenjima, zabranama i lišavanjima. Ali šta stvarno može ograničiti prazninu? Čega praznina može biti lišena da bi bila veća?

Nada koju ću od sada gajiti ne sme da se oslanja na zablude koje sam nasledio. Ona mora da naslućuje, da traga, da pronalazi svoje i nove. Moram odbaciti svako pamćenje koje želi da me pokori i moju robiju produži, moram postati od nasleđenog stečen, između svih ciljeva koji mi se, iz ovih ili onih razloga, predstavljaju kao moji, moram otkriti zaista svoj.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXVII deo

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXVII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

OSTRVLJANI ILI VREME PRILAGOĐAVANJA (1954–1959)

„I sva ostrva pobegoše, i gore se ne nađoše.“

(Otkrovenje Jovanovo, 16–20)

OSTRVA I OSTRVLJANI

Kad kažem "ostrvo", najpre imam predstavu nečeg izdvojenog. Zatim – zabačenog, izuzetnog. Iza toga slede predstave usamljenog, zatvorenog, nepristupačnog. I najzad, bezbednog i samodovoljnog. Predstave su, međutim, lažne. Donovo [1]kopno spaja ostrva ispod vode, koja od nas sakriva istinu neizdvojivosti. (Postoje, doduše, ploveća ostrva, i u njima izvesna nada.) Neizdvojivost u prostoru. Neizdvojivost u vremenu.

[1] John Donne (1572-1631) čuveni engleski pesnik XVII veka.

A na samom dnu tajne leži – Atlantida.

Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati. Hoće li to za našu civilizaciju biti dobitak ili gubitak? Kako ćemo, kao vrsta, podneti konačno smeštanje u kosmičke koordinate, nevidljivu paukovu mrežu bitka, koju smo poštovali samo ako nas je priznavala kao jedini mogući viši život, a odricali je čim bi nas upoznala sa verovatnoćom nekog drugog i još višeg? Hoćemo li i dalje bežati u svim pravcima i od svega što nas spaja i osuđuje na uzajamnost? Hoćemo li i dalje biti ostrvljani koji sumanuto tragaju za svojim ostrvima, za svojim nedodirljivim izuzetnim, bezbednim plovećim mrtvačkim kovčezima?

Moja je pozicija nemir ostrva koje želi da pliva. Duboko ispod vode spajam se sa kopnom sponom koja se tanji. Ali da bi se prekinula treba nešto više od ravnodušnosti. Treba neka agresivna ravnodušnost, a ona više nije ravnodušna. Umesto sponu da kida, cementira je muljem svojih odbijanja. Ploviti je nemoguće...

Moralna samodovoljnost je nemoguća. Gde je ima, nema morala. Tek osvešćenih instinkata. Ma koliko držali do svog ostrvljanstva, do svoje nezavisnosti, ma koliko čuvali čistotu, samoizvornost, hermetičnost, ljudi obrazuju moralno kopno. Na takvom kopnu nema istinske nezavisnosti... Može se, možda, do izvesne mere zavisnost suziti. Ali čemu? Čemu biti nezavistan?

Zašto biti mrtav? Zašto biti ostrvo?

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

IZLAZAK, UNUTRA (nastavak)

(Jesen, 1949)

Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero? Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.

Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema i da moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna kakva. Ali je momentalna i to se broji.

"Želim svoje naliv pero," kažem mirno. "Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja."

"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od njih, smejući se.

"Važno je."

"Onda se žali."

"To i činim."

"Šta činiš?"

"Žalim se."

"Nisam mislio sada."

"Nego kada?"

"Kad izađeš."

"Ja sad izlazim."

"Pa izađi."

"Kad dobijem svoje naliv pero."

Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem odavde. To je naliv pero sada moj raison d'être. Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?

Oni postaju nestrpljivi.

"Slušaj," kaže jedan, "ovde su sve tvoje stvari."

"Nije moje naliv pero."

"Jebem ti naliv pero!" kaže on hladno.

"Ono je moje", kažem kao da se time definitivno stavljam na stranu naliv pera.

"Jebem ga!" kaže ovog puta s uživanjem. "Jebem ti tvoje naliv pero!"

Drugi je staloženiji. Uviđa da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.

"Evo ti naliv pero! Je l' sad sve u redu?"

"Nije", kažem, "ovo nije moje."

Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crno-zelenim oklopom koji se malko presijavao. Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju me. Jedan moje stvari (bez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera, takođe).

Kapija škripi, otvara se, i ja ulazim napolje (izlazim unutra).

Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me, takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema odgovora.

On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je istina. Umoran sam, kažem. Šta osećaš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam ništa . Otac se pravi da me ne razume. Da je prigodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljnje unutra se tek načelo.

Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.

Dakle, to je ta sloboda.

Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.

To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali, nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.

Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti pušten još 29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je intervenisati lično Savezni ministar A. R. (  ). "Pustite sina starog Pekića smesta napolje!" rekao je.

Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz šupljeg u prazno, ne znače mnogo.

Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. "To je novost", kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je jednostavno rđavo. U zatvorskoj bolnici sam navikao na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni poluproizvodi me ne zadovoljavaju.

Ni poluproizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.

Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se menjam.

Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.

Izašao sam unutra. Unutra je ulazilo u mene.

Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.

Sve me podseća na okupaciju.

"Želiš li nešto?" pita otac.

"Ima li ovde pečenog kestenja?"

"Verovatno."

"Jeo bih pečenog kestenja", kažem.

Sad znam šta je to što želim i šta sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.

Bilo je to – pečeno kestenje.

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXV deo,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

IZLAZAK UNUTRA (Jesen, 1953)

29. novembar je prošao. Vrata su se otvorila. Pomilovani su otišli. KPD je tog istog dana, kao da jedva čeka, zarastao u mrcvareću rutinu i vlažnu jesenju čamotinju. Idućeg novembra ponovo će prenuti, i pošto pouzdane vesti, poput dobrih duhova, budu puštene iz zatvorskih kibli, još jednom otaljati svoj tradicionalni mesec uzbuđenja i nade.

Svi su se vratili svojim iluzijama, koje su zvali realnošću.

Ja sam se vratio svojim Njegovan-Turjaškim. Svojoj realnosti, svojoj iluziji.

Stajao sam u redu pred Ambulantom, kad je po mene došao Nadzornik. Znao sam, klervoajantno izuzet iz stvarnosti i njene logike, da sam pomilovan i munjeviti trenutak, kao ispaljeni grom koji još nije pogodio trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, pre nego što će me pozvati da spremim svoje stvari, bio je najlepši, najuzbudljiviji u celoj epizodi. Jedini – lep i čist momenat mog Izlaska.

Kad je kazao što je imao reći, lepote je nestalo. Ostala je činjenica da će me odmah pustiti i ona je izgledala očajno prazno, i tako će izgledati, bojim se, još dugo pošto budem izašao.

Izvesnost da se nešto dogodilo vulgarna je prema neizvesnosti da se to događa. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.

I najzad šta to znači "biti pušten"? Reklo bi se da je to očevidno. Da se čovek uvek pušta – napolje. Pušta se, međutim, i unutra. Za "puštanje napolje" i "puštanje unutra" jedan je termin. Ono napolje isto je tako hermetički zatvoreno kao i ovo unutra. Može se, dakle, izaći i unutra.

Šta znači "biti oslobođen"? Teško – slobodan. Možda oslobođen jednog uslova i stavljen u zavisnost drugog. Iz jednog sistema ropstva transportovan u drugi. Moje oslobođenje, dakle, nije samo izlazak unutra. Ono je još i prinudno. A po svemu i – lažno.

Ono će, razume se, biti ugodno. Dopuštaće izvesne mehaničke slobode u jednom širem mehaničkom krugu zavisnosti nego što je zatvor. Neću više morati da srećem ljude koje ne trpim, da slušam reči koje mrzim, da radim ono što ne volim. Možda neću trpeti i ljude "napolju" (u tom novom unutra), ali ću bar imati mogućnost da se negde sklonim. U sobi sa sto ljudi, čovek se nema gde skloniti, osim duboko u sebe, a tamo, opet, stvari su najčešće zamršene i stvarnog plandovanja nema. Reči koje mrzim neću morati da uzimam u obzir kao ovde, gde sve što je izgovoreno predstavlja suštinu života od koga zavisi. A da radim poslove koje ne volim svakako neću morati.

Da li neću?

Ove koje ovde ne volim, verovatno ne. Radiću one koje neću voleti tamo.

Moraću u obzir da uzimam neke druge reči koje mrzim.

Ljudi koje neću trpeti zameniće ljude koje sada ne trpim, i od njih se neće moći pobeći, pa svet bio ravan svojoj pravoj veličini ili sveden na dimenzije jedne robijaške ćelije.

Ništa se bitno neće promeniti.

Kao što se ništa bitno nije promenilo u noći između 6. i 7. novembra 1948. godine.

Odlazim na sprat Druge zgrade, u bolesničku sobu. Pakujem se. A. V. plače. Bili smo dobri prijatelji. Nikad više nećemo moći da budemo tako dobri prijatelji. Obojici je to jasno. Nećemo uopšte biti prijatelji. Radovao se što odlazim i žalio što me gubi. Ali ono što nas je sada razdvajalo bilo je jače od svakog osećanja.

Ja sam već napolju. Ja više nisam onaj čovek koji je pre pola sata otišao u Ambulantu po svoj lek. Stranac sam. Stranac za sve u sobi. Stranac za Z. F., Šiptara iz Mitrovice, s kojim sam trenutno bio u "kolektivu", nekoj vrsti dobrovoljne "zajednice paketa", koja je moju majku istrajno nervirala ("Ja nemam nameru Šiptare hraniti doboš tortama!"), u toj pojedinosti, a ne u načelu, jer na moje zajednice sa V. R., obrazovanim i otmenim pravnikom i Đ. K., uglednim i umnim oficirom bivše jugoslovenske vojske, nije imala nikakvih primedbi.

Stranac za M., koji se brinuo o meni dok sam bio bolestan, za L.-a, s koji sam igrao šah, za B.-a, kome sam pisao pisma kući, pokušavajući da njegovu porodicu prenem iz obamrlosti i ugodne nezavisnosti koju je njegovim zatvaranjem, očevidno, stekla, te nikakvim molbama i apelima nije htela da je izgubi. Stranac čak i za starog pedofila u ćošku, čija je skrotalna kila ličila na topovsku đulad. I ne samo stranac. Neman iz drugog sveta.

Treba što brže odmagliti odavde, mislim, treba im se što pre skinuti s očiju. Trpam stvari u kofer, ostavljajući im sve što žele. Ali, oni tako malo žele. Kao da od mene više ništa ne žele. Da su i moje stvari za njih postale neupotrebljive. Stvari bića drukčije prirode od njihove. Prestajem da ih delim. Ostavljam ih na slamarici. Kad odem posvađaće se oko njih. Ali onda te stvari više neće biti moje. Kao ni stvari mrtvih.

U otpusno-prijemnoj kancelariji Uprave uzimam svoju platu za pet godina, jedan mesec i tri dana. Po odbitku šest meseci istražnog zatvora, 2 dinara i 75 para na dan. S obzirom na to koliko sam stvarno radio, ja sam preplaćen. Zatim je nada mnom izvršen prilično nebrižljiv pretres i oduzeti su mi svi rukopisi, da bi mi, posle cenzure, bili poslati na adresu koju sam dao.

(Neki od osetljivih, krišom vođeni Dnevnici iz Istražnog zatvora, već su našli svoj put napolje, premda ne verujem da ću od njih imati mnogo koristi. Oni za novembar, decembar 1948, i januar 1949. pisani su istrgnutim zupcem češlja na klozet-papiru najgore kakvoće, te su ličili na nečitke, nemarno udarene vodene žigove. 6. februara moja se tehnika obogatila. Bio sam pozvan da s potkrovlja Obilićevog venca siđem na sprat sa isledničkim kancelarijama, gde sam imao potpisati produženje istrage za još tri meseca.

I ovog puta, naime, policija i ja smo se slagali da sa mnom još nije završeno. Islednik je iznenada odazvan. Bio sam uveden u susednu malu prostoriju, čija je namena bila neizvesna. U njoj je stajao samo jedan sto, s lavorom ispod prozora. U jednoj od praznih fioka stola našao sam komadić olovke, ne duži od malog prsta. Sakrio sam je u pocepanu postavu kaputića. Ali je dugo nisam upotrebljavao. Sumnjao sam da mi je podmetnuta, kako bih pomoću nje pokušao da dođem u kontakt s mojim drugovima, razmeštenim po potkrovlju zgrade. Tog meseca, februara, Dnevnik nisam pisao ni zupcem za češalj. Produžio sam ga olovkom tek u martu, kad sam bio siguran da nisam žrtva trika nego korisnik policijskog murdarluka.)

 

---

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOV ŽIVOT (nastavak)

(Jesen, 1948)

Znam, nažalost. I ne pitam se da li bi bilo bolje da ne znam. Znam da je bolje da znam. Krivicu je teže izmišljati nego je imati. Stvarne su krivice uvek lakše od izmišljenih. Čovek koji ima sakriven revolver, pokaže ga... Sakriveni se tenk ne mora pokazati. Veruje se na reč...

Nazuvam cipele. Pokušavam da kontrolišem prste. Kad zagospodarim levom rukom, desna drhti. Kad desnu smirim, leva zatreperi. Niko me ne požuruje. Učtiviji su nego što sam očekivao. To me vređa. Nemaju prava da budu drukčiji nego što sam ih zamišljao. Bol u nozi, odumirući, teši me. Po svoj prilici – i nisu.

"Mogu li da ponesem svoje cigarete?"

"Ponesi."

Na radiju su novčanik, sat, naliv pero. U novčaniku nema novaca, naliv pero je prazno, sat stoji. (Pretpostavljam da je prošlo jedan posle pola noći. Nemačka stanica koju sam slušao emitovala je klasičnu muziku do dva.)

Prvi put koristim savet knjiga i samovlasno proširujem odobrenje da ponesem cigarete i šibicu. Trpam u džep sve svoje stvari: novčanik, naliv pero, sat.

"To vam neće trebati", kaže mlađi.

"Šta će mi trebati?"

Ne dobijam odgovor. Izgleda da mi ništa neće trebati. Ništa osim – memorije. To je trebalo agent da kaže. Šta će mi trebati? – ja da pitam. Memorija – agent da odgovori. Dijalog bi tada bio pravi. Definitivan.

Stvari ipak ostaju u mom džepu. Naliv pero sam dobio za osamnaesti rođendan, pre nekoliko meseci pre Velike mature. Računalo se da ću sa njim pisati bolje domaće zadaće. (Ja sam pisao sasvim pristojne proglase.) Ugled Treće muške gimnazije nije od njega mnogo profitirao. Bilo je zlatno, sa crno-zelenim telom, marke pelican. Ali u njemu nikad nije bilo mastila. Uvek sam pisao olovkom. Ili kucao na mašini. Ali, pero sam nosio. Delovalo je intelektualno. Nisam nosio naočare, a s nečim je čovek morao demonstrirati da misli.

"Potpišite nalog", kaže stariji i pruža omanji formular.

To je nalog za moje hapšenje. Ima već jedan potpis. Moj simvolizuje džinovski napredak pravosuđa i svesti o nepovredivosti ličnosti. Habeas corpus – Imam telo! Telo koje je nepovredivo bez mog pristanka. Niko, naime, ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri. Društvo i ja smo, dakle, saglasni u pogledu mog slučaja. Oboje smo za moje hapšenje.

Nalog liči na revers. Poput robe predajem se na upotrebu drugom vlasniku. Odričem se vlastite slobode. Hapsim, zapravo, sam sebe. Nemam više telo.

"Idemo!"

Stupam u kuhinju, u bljesak.

Jesam li dobro video majku? Jesam li zapamtio sve što će mi biti potrebno? Još vrlo dugo, verovatno.

Moj prijatelj (  ) zvao je mamu Marieom Antoinetteom[1], zbog sede kose na mladalačkoj glavi i izvesne prestrašenosti s kojom je otvarala vrata kuće. Da li su i njega uhapsili?

Kroz hodnik, kao kroz tunel u polusenama, vidim oca. Pognute glave sedi na klavirskoj stolici. Preko pidžame mu je prebačen kućni kaput. Kraj njega stoji prvi sused iz zgrade. I on je u pidžami i kućnom kaputu. Sa strane je treći agent. On, najzad, deluje kako valja. Crn je. Vilica mu je četvrtasta i zamrljana bradom koja se nikad ne može izbrijati. Kožni kaput mu je raskopčan.

Prizor deluje nestvarno. Ali mi saopštava da, po svoj prilici, pretres još nije završen. Sused je svedok koji će mu prisustvovati kao nepristrasno, neutralno lice.

Sused se tako i drži. Savršeno nepristrasno i neutralno. Kao da je tokom sna prebačen na drugu planetu. I da ništa od svega ovde ne razume, niti prepoznaje. Naročito – mene.

Ne pruža mi ruku. Gleda u neke mutne daljine, tamo iza crnih prozora. Ne verujem da to čini namerno. Neugodno mu je. Oseća se kao saučesnik ovog hapšenja. Kao njegov instrumentalni deo. Znam da već prilično dugo namerava u inostranstvo, ali da ima teškoća sa pasošem. Verujem da će već sutra na njemu krampati s obnovljenom snagom.

Kroz glavu mi sablasno prolazi skorašnji prizor.

Odlazim u neimarsku ulicu Stojana Protića da posetim intimnog prijatelja (  ), studenta medicine. Gvozdenu kapiju mi otvara čovek u kožnom kaputu. Savršeno je sličan mom čoveku u kožnom kaputu. Proizvod je iste trikotaže. Bezličan poput mašine. Tek – funkcionalan. Shvatam nepriliku. Pokušavam ga ubediti da stvar nije hitna. Prijatelja mogu videti i sutra. Zavisi koga od njih , kaže. Ne znam koga hapse,   (  ), ili njegovog brata (  )? Od toga zavisi i ko mi je prijatelj, koga posećujem.

Idiotski je imati prijatelja koga hapse. Jedva nešto manje biti prijatelj nekome čiji je brat u zatvoru. Zbunjen sam. Najradije bih rekao – nijednog. Najradije bih kazao da sam pogrešio kućni broj. Unutrašnja izdaja bila je munjevita, i nekorisna. Ulazeći, pokušavam da je sakrijem iza činjenice da i ja imam svoju tajnu, da je prizor koji ću zateći možda predujam nekog u kome ću ja igrati glavnu ulogu. U dnevnoj sobi koja gleda kroz staklena vrata na popločano dvorište pod venjkom, moj stvarni drug sedi na jednoj stolici. Mene posađuju na drugu. Krećući se između dva agenta, njegov stariji brat (  ), student arhitekture, pakuje svoje stvari. Svoj novčanik, svoj sat, svoje naliv pero.

Čudesno sabrana, majka, gospođa (  ), pita može li poneti pribor za brijanje. Ne može, odgovara agent. Ustajem sa stolice. Zašto? Zašto ne bi mogao? Kakav je to način? I uopšte! Svestan sam da u tom času, praveći od sebe magarca, iskupljujem kukavičluk na kapiji. I da nisam od građe od koje se prave – ilegalci. Isuviše sam zainteresovan za moralnu stranu stvari. Na to kako ću izgledati u vlastitim očima. U očima agenta koji me je uveo, jasno mi je, izgledam kao – kreten. Gleda me sa simpatijama, čini mi se, kao da kaže – Sedi, budalo! Sedam. Dovraga sa žiletima. Dovraga sa moralom. Ali, kad (  ) izvode pružam mu ruku i njegovu čvrsto stežem. S njim sam. Varam se. Kako se samo varam! Niko više nije sa njim. Sam je.

Kao ja sada.

Kao i svi pre mene. Kao svi posle mene.

Otac ustaje. Beo je. Pružamo jedan drugom ruku. To je izmirenje. Poslednja godina bila je mučna za obojicu. Bio sam nesnosan. Nervozan, zabrinut, netrpeljiv. Sad, kad je, izgleda, sve gotovo, opet sam miran. Još nema pravog olakšanja, prestoji još puno neizvesnosti, ali ona najdublja je nestala. Nemam vremena da mu to kažem. A ni potrebe nema. Sve je on to noćas shvatio.Uvek smo se dobro razumevali. Čak i kada je drugima izgledalo da za to više nismo sposobni.

Opraštam se od majke. (Ujak je negde van kuće.) Ona ne plače. Zahvalan sam joj. Ali, to se moglo i očekivati. Ona je jaka. Uvek je bila. Jaka i racionalna. Gura mi u džep par čistih maramica. Čisti mi okovratnik od dlaka poslednjeg šišanja. Čini sve što je oduvek radila kad sam odlazio iz kuće. Najzad mi dodaje i mantil, prepravljen od službenog očevog mantila koji je nosio sa pohodnom uniformom sreskog načelnika, još godine 1936.

U predsoblju vise dva mamina ulja. "Predeo u suton" i "Brdski potok". Dva drobnjačka pejzaža viđena prestravljenim očima jedne Panonke. Tu su još od mog najranijeg detinjstva.

Kao dve nežne uspomene na dane koji se više nikad neće vratiti.

Kao mrtva straža na grobu poslednjih preživelih uspomena.

Osećam lakat u rebrima.

Osećam – budućnost.

Vrata prošlosti za mnom se zatvaraju.

Samoća...

---

[1] Marie Antoinette (1755–1793), supruga kralja Louisa XVI.

---

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOV ŽIVOT

(Jesen, 1948)

Vrata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima. To je najviši izraz revolucionarnog šika iz Sedamnaeste, žirado šeširi i polucilindri pobedničkog proletarijata.

S početka, međutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim anđele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Između njih, u daljini, u ambulantnoj belini emajliranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim olovnim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom. Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posuđe se cedi u lavabo.

S radija se tiho, čisto čuje Schumann[1].   

"Du bist meine Ruhe" – "Ti si moj mir".

Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutiju "morave", šibicu i zelenkaste korice knjige. Nietzscheova[2] Volja za moć iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Od sada će se Moć ogledati na tebi.

Vrata se zatvaraju. Majčino lice nestaje.

Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čuđenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izdubio u sopstvenoj imaginaciji. Sem u imaginaciji, međutim, skrovišta nema.

(Znam, naime, da je ovo hapšenje. Đ. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Đ. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-og. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)

Da li je ovo što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.

Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.

Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i sabrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)

Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.

Tolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dođu, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi put događa. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.

"Uhapšeni ste u im naroda. Ustanite."

Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskontinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.

Mlađi mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smeđim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probuđen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.)

Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.

Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi biti i ime nekog Maga. Albertus Magnus, Cagliostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.

Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Nietzschea.

"Ha!" kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. "Izvinite. Soba je tako mala".

Sa radija se čuje Schumannova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom "razbistravanju uma u krizama", ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Schumanna u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elisabetha, okreće note.

Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.

Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.

Obučen sam. Neko kuca na vrata. Majčina ruka pruža debeli pulover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim. Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.

Posle hapšenja Đ. M., rešio sam da spremim nekoliko tradicionolanih stvari za verovatan slučaj da dođu i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.

Ako ih nemaju, imaju Đ. M.

Sad imaju i mene.

Dokazi će doći sami po sebi.

Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.

"Zašto?"              

"Šta zašto?"

"Zašto sam uhapšen?"

"Ti to najbolje znaš."

 

---

[1] Robert Schumann (1810–1856), nemački kompozitor romantizma i muzički kritičar.

[2] Friedrich Wilhelm Nietzsche (1844–1900), nemački filozof. Glavna dela: Volja za moć, Tako je govorio Zaratustra, Ecce Homo, Rođenje tragedije, Osvit itd.