TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
37.
I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA
(nastavak)
Sve što mi je tada, uprkos svemu trudu, na pamet
padalo bile su pojedinosti iz dugotrajne i zamršene povesti izgradnje
kalemegdanskih fortifikacija.
Video sam pod bregom, dole na Savi, Jazonove vatre
koje je zapalila pesnička imaginacija Apolonija Rođanina.
Video sam zalazeće sunce kroz crveno-žuti alajbarjak
janičarskog Age, s plamenim mačem po sredini, poboden ovde 28. avgusta godine
1521.
Video sam rušenje Đurđevog[1] kastela i preživele ostatke Velike
seobe Srba, kako se godine 1690, na domaku tatarskih akindžija, ukrcavaju u
austrijske šajke i odlaze na Zapad, tamo gde bi Njegovani da su oduvek.
Stajao sam na prostoru, na kome su, godine 1867. u ime
Uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, a pred konzularnom Evropom i domaćim
Adamskim kolenom, knjazu Mihajlu Obrenoviću, predati ključevi srpskih gradova:
Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.
Slušao sam kako me, 1915. preleću đulad s
austrijanskih monitora [LP2] i padaju oko dorćolske divanane
Simeona Grka.
A na Kalemegdan sam došao da se setim – sebe! ...
Spuštajući se Čuburskom ulicom sreo sam gospodina K.
L.-a, čije sam osobine u Hodočašću
Arsenija Njegovana koristio za lik paralizovanog žitarskog veletrgovca
Martinovića. Gospodinu K. L.-u nisu tog dana sve ovce bile na broju. (Kao i
većini ljudi koje sam u poslednje vreme sreo.) Bez naročitog uvoda – ukoliko se
uvodom, zanemarujući da imam ćerku, ne proglasi njegovo pitanje: kako su mi
sinovi – s najžešćim ogorčenjem mi je izneo sve administrativno-kolegijalne
svinjarije koje su dovele do njegove mizerne profesorske penzije. Saosećao sam
sa njim, ali pravde radi nisam odoleo a da ga ne zapitam: "Nekad ste bili
uspešan trgovac. Zar baš ništa niste uspeli ostaviti na stranu?"
Ravnodušnost, rasejanost, autocentričnost opšte su
odlike vremena u kome živimo. I ma koliko bile odvratne, ja bih bio srećan da
su one inspirisale moje neumesno pitanje. Ali nisu. Proizveo ga je onaj isti
nesporazum između moje autentične i moje književne stvarnosti, koji je marta
godine 1979. s Kalemegdana iselio moje miroljubive socijalističke sugrađane i
među bedeme opet doveo Turke i Austrijance.
Gospodin K. L. nikada za mene neće biti profesor, ma
šta on o sebi mislio. On će uvek biti samo žitarski trgovac, vrlo nesrećne
sudbine, prema kojoj je imati malu profesorsku penziju – čisti ćar. Fakat da je
g. Martinović iz Hodočašća
paralizovan, a da g. K. L. bodro hoda, sejući svoje razočarenje gde stigne i
kome može, ne dovodi moju istinu u sumnju. Jer, ako smo već dovde dospeli,
idemo u iskrenosti do kraja. Neka viša, književna pravednost, paralisaće možda
i g. K. L.-a. To je, naime, najmanje što umetnost može da zahteva i očekuje od
takozvane stvarnosti kojoj služi.
Pa ipak, pitam se iz urođenog srca svoje sebičnosti,
svog prava na život, da li je pravedno da istorija, i to ona koja me se, u krajnjoj liniji, lično ne tiče, tako suvereno, tako
brutalno eliminiše sve što sam uistini ja?
Da li je pravedno da uspomena na jednog pametnog i dobrog čoveka, iščezne samo
stoga što je imala nesreću da podari život jednom uspelom špekulantu?
I da li je pravedno da se na većini prostora moje
prošlosti zatiče sada samo hladno truplo moje književnosti?
" Bilo je lepih dana u mom životu, dana nad kojima su plakale loze.
Ja ih se ne sećam. Sećam
se samo naslova".
[1] Đurađ Branković (1377–1456), srpski despot, drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara; vladao je od 1427–1456. Izgubivši Beograd, podigao je na Dunavu novi grad, Smederevo. Bio oženjen Jerinom Kantakuzen.
No comments:
Post a Comment