Pages

Monday, August 01, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXIX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

37.

I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA (nastavak)

Sve što mi je tada, uprkos svemu trudu, na pamet padalo bile su pojedinosti iz dugotrajne i zamršene povesti izgradnje kalemegdanskih fortifikacija.

Video sam pod bregom, dole na Savi, Jazonove vatre koje je zapalila pesnička imaginacija Apolonija Rođanina.

Video sam zalazeće sunce kroz crveno-žuti alajbarjak janičarskog Age, s plamenim mačem po sredini, poboden ovde 28. avgusta godine 1521.

Video sam rušenje Đurđevog[1] kastela i preživele ostatke Velike seobe Srba, kako se godine 1690, na domaku tatarskih akindžija, ukrcavaju u austrijske šajke i odlaze na Zapad, tamo gde bi Njegovani da su oduvek.

Stajao sam na prostoru, na kome su, godine 1867. u ime Uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, a pred konzularnom Evropom i domaćim Adamskim kolenom, knjazu Mihajlu Obrenoviću, predati ključevi srpskih gradova: Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.

Slušao sam kako me, 1915. preleću đulad s austrijanskih monitora [LP2] i padaju oko dorćolske divanane Simeona Grka.

A na Kalemegdan sam došao da se setim sebe! ...

Spuštajući se Čuburskom ulicom sreo sam gospodina K. L.-a, čije sam osobine u Hodočašću Arsenija Njegovana koristio za lik paralizovanog žitarskog veletrgovca Martinovića. Gospodinu K. L.-u nisu tog dana sve ovce bile na broju. (Kao i većini ljudi koje sam u poslednje vreme sreo.) Bez naročitog uvoda – ukoliko se uvodom, zanemarujući da imam ćerku, ne proglasi njegovo pitanje: kako su mi sinovi – s najžešćim ogorčenjem mi je izneo sve administrativno-kolegijalne svinjarije koje su dovele do njegove mizerne profesorske penzije. Saosećao sam sa njim, ali pravde radi nisam odoleo a da ga ne zapitam: "Nekad ste bili uspešan trgovac. Zar baš ništa niste uspeli ostaviti na stranu?"

Ravnodušnost, rasejanost, autocentričnost opšte su odlike vremena u kome živimo. I ma koliko bile odvratne, ja bih bio srećan da su one inspirisale moje neumesno pitanje. Ali nisu. Proizveo ga je onaj isti nesporazum između moje autentične i moje književne stvarnosti, koji je marta godine 1979. s Kalemegdana iselio moje miroljubive socijalističke sugrađane i među bedeme opet doveo Turke i Austrijance.

Gospodin K. L. nikada za mene neće biti profesor, ma šta on o sebi mislio. On će uvek biti samo žitarski trgovac, vrlo nesrećne sudbine, prema kojoj je imati malu profesorsku penziju – čisti ćar. Fakat da je g. Martinović iz Hodočašća paralizovan, a da g. K. L. bodro hoda, sejući svoje razočarenje gde stigne i kome može, ne dovodi moju istinu u sumnju. Jer, ako smo već dovde dospeli, idemo u iskrenosti do kraja. Neka viša, književna pravednost, paralisaće možda i g. K. L.-a. To je, naime, najmanje što umetnost može da zahteva i očekuje od takozvane stvarnosti kojoj služi.

Pa ipak, pitam se iz urođenog srca svoje sebičnosti, svog prava na život, da li je pravedno da istorija, i to ona koja me se, u krajnjoj liniji, lično ne tiče, tako suvereno, tako brutalno eliminiše sve što sam uistini ja? Da li je pravedno da uspomena na jednog pametnog i dobrog čoveka, iščezne samo stoga što je imala nesreću da podari život jednom uspelom špekulantu?

I da li je pravedno da se na većini prostora moje prošlosti zatiče sada samo hladno truplo moje književnosti?

" Bilo je lepih dana u mom životu, dana nad kojima su plakale loze.

Ja ih se ne sećam. Sećam se samo naslova".

 

 



[1] Đurađ Branković (1377–1456), srpski despot, drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara; vladao je od 1427–1456. Izgubivši Beograd, podigao je na Dunavu novi grad, Smederevo. Bio oženjen Jerinom Kantakuzen.

 [LP2]rečni ubojni brod




No comments:

Post a Comment