Pages

Wednesday, August 03, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

„RAZMIŠLJANJA U LIFTU“ ILI DNEVNIK KAO SLIKA ŽIVOTA KAKAV BI MOGAO DA BUDE

Koliko sam puta, silazeći liftom, posle neke izgubljene situacije, nalazio prave postupke, kojih se tokom nje nisam setio, koliko  puta u liftu imao argumente, koji su mi, kad su mi trebali, jadno nedostajali... Dnevnik je, zapravo, jedan beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svome dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo...

(Dnevnik, 1982)

Dnevnik sam počeo pisati još u osnovnoj školi, u Kninu. Sećam se plavih linija, koje su, poput vojničkog kordona, dovedenog za odmazdu slobodnom mišljenju, držale moja krupna, teturajuća slova u zaptu smera prema masovnoj grobnici večnosti.

Inicijativa za vođenje Dnevnika poticala je od majke. "To će ti popraviti taj grozan rukopis," rekla je, a ja sam joj verovao.

(Drugi, podjednako odvratan način za unapređenje rukopisa, bila je nemačka gotica. Ne sporim da njena slova poseduju čistu, oštru lepotu bajoneta, i da, za razliku od meke, efeminizirane, gotovo bih rekao evnuške mediteranske latinice, pogotovu od šljampave i slavenski neuredne ćirilice, privikavaju čoveka na uzdržavanje, samodisciplinu, strpljivost i pokornost. Nipošto.

Nalazim, međutim, da bi ona pravu primenu našla tek po zatvorima. Kao sofisticirana zamena čupanju vune i ostalim pedagoškim besmislicama. Nju mi je, kasnije, na Cetinju, u privatnim kondicijama, predavao suplent Nilović. Bio je to mršav, temperamentan, nervozan mladi čovek, koji je neumereno pušio i grizao nokte. Onda sam mislio da je njegova uznemirenost posledica mog bednog napredovanja u jeziku Goethea i Schillera. Docnije, posle rata, saznao sam da je bio komunista. Srećan sam što je njegovo nezadovoljstvo imalo dublje razloge od moje lenjosti. Bio je dobar čovek. Čak mi se čini da je i nemački znao.)

Ubrzo sam, intuicijom progonjenog, otkrio da pisanje Dnevnika nema za cilj, ne bar jedini, unapređenje mog rukopisa. Ono je isto tako dobro moglo poslužiti za nešto što se eufemistički zove "praćenjem dečijeg razvoja", a što je, mereno iskustvom – špijuniranje.

Ono počiva na sumnjivoj pretpostavci da je čovek bar sa sobom iskren, zanemarujući ili ne poznajući neobičan fenomen udvajanja piščeve ličnosti, koji tu iskrenost jednostavno ne dopušta. Čim sednete da pišete Dnevnik, ako ste dobar posmatrač, primetićete da, do maločas jasne ideje, stanja, uspomene postaju neodređene, maglovite, da se iskustva, o kojima ste tečno mislili, uspevali ih formulisati sve do najtananijih nijansi, najednom rasplinjuju, a da im te njihove prirodne oblike ni spontanu suštinu više nikad ne nalazite. Vaše se autentično biće povlači pred belinom hartije, dozvoljavajući da na njemu, kao na upijaču, ostane tek njegova mutna, nečitka senka.

Ako znate da će Dnevnik biti čitan, udvajanje postaje svesno. Nastupa proces racionalizacije, koji čini da u Ispovestima ne prepoznajete pisca, iako ste zamišljali da vam dvadesetogodišnje druženje na to daje pravo.

Čim sam došao do toga da bi neko mogao saznati iz mog Dnevnika šta radim ili mislim, postao je on automatski ono što više, više ili manje, po prirodi stvari, mora da bude: slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste. Iz njega su smotreno iščezli svi poroci, nemari, nebrige i neodgovornosti. U njemu su se sve obaveze uredno izvršavale, o ljudima lepo mislilo, gnjavaže postajale "baš tako zanimljive", škola živa želja, "u koju jedva čekam da se posle letovanja vratim".

Černijeve vežbe za klavir, vežbane su – majka ih je, uostalom, i sama, sedeći u susednoj sobi, čula – ali je pojedinost da se ponavljala jedna već davno izvežbana skala, a u međuvremenu čitao Drakula, položen preko nota, zanemarena. Buran život odvijao se mimo Dnevnika, Istina je slobodno tekla oko njega. Za papir su ostale nevine laži. Iz ove perspektive izgleda da ga je pisao idiot. (Kao što će iz neke druge, sutra, izgledati ovo što sad beležim.)

No comments:

Post a Comment