TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
„RAZMIŠLJANJA
U LIFTU“ ILI DNEVNIK KAO SLIKA ŽIVOTA KAKAV BI MOGAO DA BUDE (nastavak)
Čim sam ga počeo sakrivati, Dnevnik je živnuo. Ukoliko
sam, naravno, uspevao savladati stid pred samim sobom i nesavladiv strah da će
biti pronađen, pojavu dihotomije što me je gurala u prijatnu anonimnost, a mog
boljeg dvojnika puštala da se umesto mene ispoveda. Smelije misli bile su tu
više da zaprepaste, da se osvete nečijoj indiskreciji, nego što sam ih ja
stvarno kao svoje osećao. Neke mi izgledaju tačne, meni podobne, ali ko može garantovati da sam ih ja zaista mislio.
Ko sme odbaciti mogućnost da sam se već tada počeo baviti književnošću.
Zatim su došle mladićke godine, u kojima sam se svesno
vratio maniru "prividnog dnevnika". On je imao ulogu "Belog
slona", švercovanog sata, ostavljenog da se nađe i nesmetan prolazak kroz
carinu omogući "heroinu". Na žalost "švajcarski sat" nije
otkriven, ali se našao "heroin".
Delovi Dnevnika pisani su u istražnom zatvoru
beogradske UDBE na Obilićevom vencu zupcem češlja na klozet-papiru. Mora da su
zanimljivi. Njihova savršena nečitkost, međutim, sahranjuje tu mogućnost među
puke pretpostavke. Čovek bi radi dešifrovanja morao Dnevnik odneti u naročitu ustanovu. Ali u tom slučaju, čemu
maltretiranje sa češljevima i klozet-papirom?
Bilo je godina koje su, sudeći po oskudnosti beležaka,
pojeli skakavci proroka Joila.
I onih, u kojima kao da nisam ni živeo, samo pisao
Dnevnik. Mašinom, bez proreda, na hartiji formata đačke sveske, bojenoj plavo,
zeleno, narandžasto.
Po dolasku u Englesku, većinu nisam ni raspakovao.
Pretpostavljam, sa istih razloga s kojih nisam raspoložen da među koricama
porodičnih albuma tražim takozvano "srećno detinjstvo", fotografskom
alhemijom uhvaćeno u mnogobrojnim telesnim prividima ali, bez pomoćne memorije,
ni u jednoj bitnoj pojedinosti.
Ono što sam pregledao drži se i sada. S jednom primedbom.
Tako je mogao misliti ili postupati bilo koji od mojih junaka, ali da sam tako
mislio ili postupao baš ja, zato, sem rukopisa, nužnog, uostalom, u oba
slučaja, dokaza nema. Nema nikakvog
graničnog kamenja između književnosti i mog života.
Strane i strane ispunjene su komentarima mađarske bune
od 1956, Češkog proleća i arapsko-izraelskih ratova. Bio sam vrlo, vrlo
angažovan, ne kažem, ali mi to nije smetalo da te redove ispisujem, ispijajući
konjak i slušajući omiljene koncerte Bacha, Beethovena i Wagnera. Teši me da
Franz Kafka, od koga saznajem da je 27. jula 1914, uoči Svetskog rata, u vrtu
"Askanske gostionice", pojeo pirinač a la Trautmannsdorf, i pokušao, posmatran od nekog vinopije, da
preseče malu nezrelu breskvu, a zatim desetak puta prelistao Fliegende Blätter, ostajući i dalje van
istorije, te da je sutradan, u prvim časovima tog rata, dok su Austrijanci monitorima
bombardovali Beograd, pomno promatrao četiri para, što su, pri svetlosti lampi
i uz gramofon, izvodili složene figure lansa.
(Beleška od 2. avgusta 1914. glasi: "Nemačka
objavila rat Rusiji. Posle podne plivao.") Ne bi me ni najmanje začudilo
ako bih pod nekim zagubljenim datumom svog Dnevnika naišao na belešku:
"Proradio vulkan Krakatau. Sto hiljada mrtvih. Dvesta hiljada bez krova.
Ipak zadovoljan. Pronašao sam svog dobrog Nemca i ludog Srbina".
To me navodi na misao da bi s Dnevnikom trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onom mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.
No comments:
Post a Comment