TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOV ŽIVOT

(Jesen, 1948)

Vrata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima. To je najviši izraz revolucionarnog šika iz Sedamnaeste, žirado šeširi i polucilindri pobedničkog proletarijata.

S početka, međutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim anđele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Između njih, u daljini, u ambulantnoj belini emajliranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim olovnim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom. Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posuđe se cedi u lavabo.

S radija se tiho, čisto čuje Schumann[1].   

"Du bist meine Ruhe" – "Ti si moj mir".

Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutiju "morave", šibicu i zelenkaste korice knjige. Nietzscheova[2] Volja za moć iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Od sada će se Moć ogledati na tebi.

Vrata se zatvaraju. Majčino lice nestaje.

Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čuđenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izdubio u sopstvenoj imaginaciji. Sem u imaginaciji, međutim, skrovišta nema.

(Znam, naime, da je ovo hapšenje. Đ. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Đ. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-og. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)

Da li je ovo što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.

Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.

Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i sabrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)

Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.

Tolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dođu, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi put događa. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.

"Uhapšeni ste u im naroda. Ustanite."

Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskontinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.

Mlađi mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smeđim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probuđen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.)

Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.

Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi biti i ime nekog Maga. Albertus Magnus, Cagliostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.

Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Nietzschea.

"Ha!" kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. "Izvinite. Soba je tako mala".

Sa radija se čuje Schumannova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom "razbistravanju uma u krizama", ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Schumanna u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elisabetha, okreće note.

Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.

Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.

Obučen sam. Neko kuca na vrata. Majčina ruka pruža debeli pulover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim. Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.

Posle hapšenja Đ. M., rešio sam da spremim nekoliko tradicionolanih stvari za verovatan slučaj da dođu i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.

Ako ih nemaju, imaju Đ. M.

Sad imaju i mene.

Dokazi će doći sami po sebi.

Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.

"Zašto?"              

"Šta zašto?"

"Zašto sam uhapšen?"

"Ti to najbolje znaš."

 

---

[1] Robert Schumann (1810–1856), nemački kompozitor romantizma i muzički kritičar.

[2] Friedrich Wilhelm Nietzsche (1844–1900), nemački filozof. Glavna dela: Volja za moć, Tako je govorio Zaratustra, Ecce Homo, Rođenje tragedije, Osvit itd.