TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
IZLAZAK,
UNUTRA (nastavak)
(Jesen,
1949)
Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći
hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam
ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero?
Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho
se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.
Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine
stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog
naliv pera nema i da moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne
dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna
kakva. Ali je momentalna i to se broji.
"Želim svoje naliv pero," kažem mirno.
"Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja."
"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od
njih, smejući se.
"Važno je."
"Onda se žali."
"To i činim."
"Šta činiš?"
"Žalim se."
"Nisam mislio sada."
"Nego kada?"
"Kad izađeš."
"Ja sad izlazim."
"Pa izađi."
"Kad dobijem svoje naliv pero."
Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem
natrag i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega
mrdnem odavde. To je naliv pero sada moj raison
d'être. Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv
pera?
Oni postaju nestrpljivi.
"Slušaj," kaže jedan, "ovde su sve
tvoje stvari."
"Nije moje naliv pero."
"Jebem ti naliv pero!" kaže on hladno.
"Ono je moje", kažem kao da se time
definitivno stavljam na stranu naliv pera.
"Jebem ga!" kaže ovog puta s uživanjem.
"Jebem ti tvoje naliv pero!"
Drugi je staloženiji. Uviđa da bez naliv pera neću
izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.
"Evo ti naliv pero! Je l' sad sve u redu?"
"Nije", kažem, "ovo nije moje."
Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno,
sa crno-zelenim oklopom koji se malko presijavao. Ne stižem do detalja opisa.
Izbacuju me. Jedan moje stvari (bez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera,
takođe).
Kapija škripi, otvara se, i ja ulazim napolje (izlazim
unutra).
Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u
dnu aleje koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog
kruga, čeka me, takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva
u mrlju i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva
zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza
tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema
odgovora.
On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak grombi kaput.
Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to
je istina. Umoran sam, kažem. Šta osećaš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam ništa . Otac se pravi da me ne razume. Da je
prigodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljnje unutra se tek načelo.
Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje.
Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke.
Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.
Dakle, to je ta sloboda.
Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska
iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege.
Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao
nedovršena vešala.
To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled
slobode. Mali, nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali.
Splasnuo sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.
Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti
pušten još 29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to štamparskom greškom?
(Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se telefonski razgovori sa
Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je intervenisati lično Savezni
ministar A. R. ( ). "Pustite sina
starog Pekića smesta napolje!" rekao je.
Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana
prebačena iz šupljeg u prazno, ne znače mnogo.
Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi.
"To je novost", kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće
biti ova. Vino je jednostavno rđavo. U zatvorskoj bolnici sam navikao na
prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni poluproizvodi me
ne zadovoljavaju.
Ni poluproizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni
otpaci.
Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne
smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam
počeo da se menjam.
Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.
Izašao sam unutra.
Unutra je ulazilo u mene.
Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo
proveli tih nekoliko sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski
modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.
Sve me podseća na okupaciju.
"Želiš li nešto?" pita otac.
"Ima li ovde pečenog kestenja?"
"Verovatno."
"Jeo bih pečenog kestenja", kažem.
Sad znam šta je to što želim i šta sam uvek želeo.
Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike
planove.
Bilo je to – pečeno kestenje.
No comments:
Post a Comment