TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
NA ROSANDIĆEVOJ[1]
IZLOŽBI
Senzualna nežnost. Iskustva Lezbosa u drvetu. Majke
koje ostaju i kad svega nestane. Jedan Hristos koji liči na mučenika našeh
veka. Ticijanovi anđeli... Rosandić daje svojim oblicima sekundarno patološki
pečat. Klasika je tu pokvarena iznutra . (A on objavljuje
Strašni Sud – Modernoj!) Ipak, vrlo dubok utisak...
U jednom ćošku, Smrt koju niko ne vidi, drži kosu. Kosa
se presijava na suncu s prozora. Ovo je nesumnjivo predsmrtna izložba. Majstora
guraju učenici u kolicima. Njegove ruke odlaze u nepredviđenim pravcima...
Profesor S. sa Primenjene priča mi da je pre nekoliko
meseci posetio Rosandića. Pomenut je Meštrović[2].
„Ah, taj zanesenjak“, rekao je Rosandić „on hoće da bude sculptor sculptorum! ... Taj čovek, koji
je napravio tolike glave, doživeo je najposle da izgubi – sopstvenu.“
Izložba raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje
idealne države prognao umetnost...
[1] Toma Rosandić (1878–1958), srpski vajar, akademik. Prvi rektor Akademije
likovnih umetnosti u Beogradu; autor skulpture „Igrali se konji vrani“ ispred Skupštine Srbije.
2 Ivan Meštrović (1883–1962), hrvatski vajar. Njegova najpoznatija dela nalaze se širom sveta i u Beogradu: Zahvalnost Francuskoj i Neznanom junaku na Avali. Posle Drugog svetskog rata živeo je u SAD.
No comments:
Post a Comment