TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXXII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav
Pekić
CRNI
GRAĐANSKI REDENGOT I CRVENI PRSLUK THÉOPHILEA GAUTIERA[1]
Jedna od najsvirepijih posledica velikih poraza je migracija forme. Pobednik stvarno
pobeđuje tek naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju
prirodu...
Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim
snagam kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost, postala tek –
forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova...
Istovremeno se događa suprotan proces. Poraženi prihvataju formu pobednika, koja postaje njihova
priroda.
Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno
odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik
degeneriše.
Istorijski primeri...
Postoji i naš.
Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da
bismo srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet i,
namesto građanskih dogmi, opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom
(pri čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da
bismo sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku
strogost i jednostavnost...
Migriraju uvek najpre preteranosti...
Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na
ognjištu, koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme „Todor Dukin“, a
građanska klasa, u licu svojih naslednika (bez nasleđa), predaje se
zavereničkim organizacijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme
bombardovanja. Revolucija pledira za Red i Rad; građanska klasa, koja je i Red
i Rad pronašla, premda se poslednjim i nije uvek lično bavila, propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da
ih, praveći buku, simulira.(Pevanje „Uskliknimo s ljubavlju“ na pravoslavnu
Novu godinu.)
Revolucija preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni
izlažu preziru. (Jer „Uskliknimo...“ je buka, nije ideja.) Revolucija dreždi za
kancelarijskim stolovima, izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost;
pasionirani obožavatelji zakona i trajnosti, građani, kuju planove kako da ih
izigraju, kako promenu stalnom da učine. Revolucija je sela u naslonjač; oni
koji su naslonjač smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje,
odaju se histeričnoj pokretljivosti i zamaranju bez svrhe.
Revolucija je najzad počela da razlikuje ljude u bezobličnoj „narodnoj masi“, koju joj je u
nasleđe ostavila ideologija; građanstvo žrtvuje svoje individualnosti
kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke moraju biti crne i
sve jednako presti. Revolucija čita starog Balzaca, gleda Labudovo jezero, sluša Mozarta i skuplja se u red pred izložbama
klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo Schönberga[2], Joycea, Picassoa, pa su nam već i
oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi držimo da je
rock prespor...
Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdijevih[3] Ernania , građanska klasa oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku...
[1] Théophile Gautier (1811–1872),
francuski pesnik i pisac. Romantičar ali i osnivač larpurlartizma i pripadnik
parnasovske škole.
[2] Arnold Schönberg
(1874–1951), austrijski kompozitor;
uveo estetiku atonalnosti i hromatsku lestvicu.
[3] Giuseppe Verdi (1813–1901),
italijanski kompozitor romantičnog stila. Bio je jedan od najuticajnijih
muzičkih stvaralaca opere XIX veka. Dela: Aida,
Nabuko, Rigoleto, Trubadur, Bal pod maskama i dr.
No comments:
Post a Comment