Похвала Пекићу

 

Похвала Пекићу, Истраживачки центар ДС @ М. Пантић

У једном разговору који су са њим у тек обновљеном, нискотиражном опозиционом листу Демократија у лето 1991. водили Мишко Лазовић и Драган Белић, а на који ми је Љиљана Пекић скренула пажњу када смо оно заједно, о десетогодишњици пишчевог Фонда, уређивали књигу Други о Пекићу, и отворили је поменутим интервјуом, Борислав Пекић на питање о Европи и Балкану између осталог каже:

„Око те Европе и тог њеног Балкана као да увек постоји историјски неспоразум. У Златном руну сам, преко једне од романских цивилизација, хеленске, византијске, дели- мично османске, приказао наш пут – језгра наше славенске не беху овде – док је током тог дугог времена Европа једва намакла једну.

То је, дабоме, тек историјски аспект питања, и у том погледу не помаже никакав понос, макар га помагало корење. (Понос је користан само ако му претходи успех.)

Актуелна је наша природна тежња да се из утопистичких лутања по недођији афро-азијске несврста ности сврстамо најзад међу оне народе којима – уз све корисне разлике – по неком сумарном антрополошком моделу припадамо. По том моделу, а и по државном и националном интересу, Балкан је географски, геополитички, историјски и духовно неотуђив део Европе…“

Минула је добра деценија и по од када је Борислав Пекић изговорио наведене речи, а да смо се једва за који милиметар покренули напред у тој нашој, како писац вели, природној и готово саморазумљивој тежњи, чак би се рекло да смо у понечем остали таман где смо и били, и да се кључни појмови Европе и Балкана којима и даље баратамо нису суштински променили, него су само додатно учврстили свој основни, у много чему митски кодиран смисао, о коме је највише знао и најбоље словио управо сам Пекић.

Према тој одавно делујућој матрици, боље рећи: стереотипу, Европа би требало да буде рајски простор о којем се постојано и неуспешно сања, а Балкан, пак, турбулентно, трибално, уклето место из којег се већ самим чином рођења и судбинске, митске предодређености не може нигде другде него у вечно важећи трагички принцип, ерго, у пропаст.

И мада овај мали запис нема никаквих политичких претензија, рећи ћу да наведени пример – актуелан и на чисто књижеван, артистички начин (јер указује на централну историјску напетост на којој почива највећи део Пекићевог прозног опуса), а, дабогме, и у смислу наше текуће свакидашњице, јер нам та напетост у пресудној мери одређује облик данашњег живота – потврђује једну пишчеву особину којом се он јасно издваја у новијој српској књижевности, али и на јавној, интелектуалној сцени.

Мислим, наравно, на Пекићеву моћ рефлексије и ауторефлексије, поетичке таман колико и политичке, јер књижевност, о томе је говорио онолико пута, има неког дубљег разлога тек ако је и уколико је доводимо у однос са светом којем припадамо, и у којем тако кратко живимо.

При том треба, у тону више него заслужене похвале, нагласити да се Борислав Пекић у том неупоредивом, само њему прирођеном и тако препознатљивом дефинисању многих питања и многих одговора никада није задржавао на позицији стваралачког нарцизма, иначе својственог искуству доброг дела модерне књижевности, него се, захваљујући снази и обилности свога дара и (зашто да не!), свом господству, уздигао изнад властитог, појединачног случаја, мада је на језичко-естетску прокламацију нарцизма имао, можда, највише права, будући да је могућност те прокла мације платио оним својим годинама које су му појели скакавци, а да ми из те сурове и неправичне наплате, и из тог индикативног случаја, испоставило се, нисмо богзна шта научили, нити смо неку корист извукли.

Последњу деценију прошлог века скакавци су – не појели, то ми је сувише елегантан глагол, него – прождрли у кошмару наше балканске стварности, кошмарнијем од било ког сна и било које холивудске драматургије која је озваничила принцип убрзавања радње сваког секунда увек у правцу супротном од очекиваног, и то свима нама на Јасоновом полуострву, без разлике језика.

Како би нам сада, као љута трава на љуту рану дошло мало Пекићевог цинизма, мало лековите ироније и додатне аргументације у причи о узроцима и последицама, о заслуженим и незаслуженим казнама, о малим моћима а превеликим амбицијама, о аутизму који жели да се представи као космополитизам, и обратно, и тако редом, и то у једној цивилизацији, мислим и на ову нашу, балканоевропску и  на европску у ширем опсегу, којој сви, и према Пекићу и према сваком сабраном мишљењу, природно тежимо, а која ни сама није пропустила да у 20. веку произведе „дантеовско“ преобиље наказне стварности и њој одговарајућих метафора, само што се овде, код нас, та стварност са свим пратећим метафорама испољавала на драстичнији начин, дуже трајала, и више болела, а осим тога догађала се, и даље се догађа, управо нама, не неком другом.

Већ сам писао о томе како Пекићево дело нема кључну метафору (код полиграфа метафоре се распрскавају), али  је метафорички склоп – затвор/цивилизација – међу најдубљим и најсугестивнијим.

Појединачни, градивни елементи те мајсторске књижевне легуре сасвим су, у Пеки ћевом тексту, неразазнатљиви, и то је и етички и естетски продуктивно: врхунски наопаки продукт цивилизације, њен црни симбол и знак јесте – затвор, а цивилизација, системом пресије, изолације, табуа, изопштења, визних режима и других лимита није ништа друго до затвор, под отвореним небом.

Управо је Пекићево затворско искуство на недвосмислен начин одредило једну димензију његовог дела, на срећу, не једину, и нипошто не строго функционалну, а естетичко-етички учинци тога дела прочистили су и дали печат оном начину мишљења и оном простору јавне речи који данас, колико и јуче, колико и сутра, обележавамо појмом демократија.

 

 

Pekić i totalitarizam, IV deo

 

Pekić i totalitarizam, IV deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić     

          U poetičkom „šifrarniku“  i nekoj vrsti vodiča (za putovanje kroz  opus), u  gotskoj hronici Novi Jerusalim postoji neobičan glosar osobene zatvorske civilizacije i antropologije robije. Kao što je jevanđelist Jovan u „Otkrivenju“ imenovao i opisao Carstvo Božije posle boja kod Armagedona i obaranja Satane u ognjeno jezero, tako je i Borislav Pekić u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim na severu Sibira opisao totalitarnu zatvorsku civilizaciju posredstvom njenog  specijalnog rečnika. On je sastavljen na osnovu bogate logorološke literature na čijem pročelju su knjige Solženjicina i Šalamova.

Pekić objašnjava ključne reči ove civilizacije: arhipelag, Gulag, zek, zečka, komunalizam, dijalektika, Politbiro, tufta, NKVD/ČEKA/GPU, mahorka, slon, paraša, kulak, stražar, dvuhsotka, stolipin, prozivka. U ovoj knjizi Pekić parodira francusku, rusku i jugoslovensku revoluciju jer su porodile totalitarne tvorevine koje su uništile i porobile milione  ljudi širom globusa. Masovno i masivno kršenje elementarnih ljudskih prava je stalna praksa i nacizma/fašizma i njihovog pobratima staljinizma. Srećom, Evropa se ove pošasti oslobodila, ali ova „promašena verzija humaniteta“ stoluje u  još  nekim  delovima globusa.

                  „Izgrađujući socijalizam kao svoj prirodan  model, komunisti su nas zamorili, ali nas nisu ubedili. Onda su nas počeli plašiti, ali nas ni tada nisu ubedili. Ponižavali su nas, nisu ubedili. Mučili su nas, i opet nisu ubedili. Sada se menjaju, a ni sad nas ne ubeđuju....

                    Stoga, ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore.

                     Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih.

                     Zato im preporučujemo ono što je Kromvel poručio Dugom parlamentu, u predvečerje  Engleske revolucije:

                      Isuviše ste ovde sedeli za ono malo dobra koje ste nam doneli. Idite, za ime Boga idite, i da vas naše oči više nikada ne vide! (Odmor od istorije: 48-9).

                       „Moj otpor komunizmu nije poticao od ubeđenja da će on zemlju dovde dovesti. On je bio posledica građanskog odgoja  i mog crnogorskog temperamenta....TEK SADA SA PUNOM ODGOVORNOŠĆU I BEZ STRAHA MOGU REĆI DA SAM BIO U PRAVU. Nijedan dan od svih godina robije nisam izgubio (mada sve jesam): borio sam se za istinu...“ (Odmor od istorije: 179.).

                       Veliki gospodin Borislav Pekić bio je humanista  par excellence. Njegov doprinos domaćoj kulturi ljudskih prava je dragocen budući da je na ovom „poluostrvu čuda“ snagom argumenata i imaginacije razarao tradicionalističke kanone. Štedro je sejao argumente protiv moralno, pravno i egzistencijalno protivurečne, duhovno nedelatne i vaspitno neproizvodne smrtne kazne.

„Smrtna kazna je najpre moralno protivurečna jer njome, prvo, kažemo da je život čovekov neotuđiv posed a zatim mu ga oduzimamo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva i njena suština i njen opstanak, da se, dakle, odrekne života i da ga drugom odrekne, civilizacija je – smrti. Svaka izvršena smrtna kazna zato je stupanj čina kolektivnog samoubitstva.

                           Smrtna kazna je i  pravno protivurečna, jer  osuđuje na nešto što je po definiciji izvan sfere onoga što se, opet po definiciji, njome štiti.

                            Smrtna kazna je  duhovno nedelatna, jer onemogućuje okajavanje greha, jedinu autentičnu kaznu za zločin. Samo kazna na život krivicu iskupljuje. Smrt oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je terminološka. Prava bi kazna bila – na život. Ne doživotna robija, već kako je rečeno – na život.“

                             Iako „ove gore ne ljube regule“(Njegoš) regulativa Saveta Evrope je naterala našu državu da, nakon „refolucije“ (Timoti Garton Eš) od 05. 10. 2000-te  usaglasi   dotadašnje propise i uvrsti se među 125 država koje su do jula 2 006.g. ukinule ovu najtežu kaznu (V. Dimitrijević: 148.) automatskim izricanjem vremenske od 20 godina.

                                Korišćena literatura:

1.     Borislav Pekić: Političke sveske, Novi Sad: Solaris, Stilos, 2 001.

2.     Borislav Pekić: Godine koje su pojeli skakavci I-III, Bgd.:1987-90.

3.     Borislav Pekić: Odmor od istorije: Beograd: BIGZ, l993.

4.     Borislav Pekić:  Novi Jerusalim, Beograd: SKZ, 1997.

5.     Vojin Dimitrijević, Dragoljub Popović, Tatjana Papić, Vesna Petrović: Međunarodno pravo ljudskih prava, Bgd: Beogradski centar za ljudska prava, 2 006.g.

 

 

 

Pekić i totalitarizam, III deo

 

Pekić i totalitarizam, III deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

             Totalitarno ustrojeno društvo je nedemokratsko budući da njime vlada samo jedna partija. U Sovjetskom Savezu, istočnoj Evropi i Jugoslaviji bila je to komunistička partija. Socijalističku utopijsku filozofiju Pekić podvrgava sudu „povesne empirije –rumunskog genocida, berlinskog zida, montiranih procesa „narodnim neprijateljima“, ruskih legalnih pogroma, tenkova na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova, nezasitog polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma, radikalnog narodnog osiromašenja, policijskog terora, jednopartijskog monopola nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma, represije i logorskog koncepta državne organizacije, niskog životnog standarda, masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći“ ( Skakvci:III:266.).   

Vrhunski imperativ komunista je partijnost. „Pravedna ili nepravedna, to je moja partija“. Ovu takoreći svetu formulu partijnosti iz pera Đerđa Lukača u  Postscriptumu, Borislav Pekić razložno kritikuje i sasvim odbacuje: “NE POSTAJE  PARTIJA PRAVEDNA ZATO ŠTO JE MOJA, NEGO SE PRETPOSTAVLJA DA SAM JE IZABRAO ZATO ŠTO JE PRVEDNA, DA JE POSTALA MOJA, ZATO ŠTO JE BILA PRAVEDNA. Ako ona to prestane da bude, prestaje eo ipso da bude moja, jer ja sam joj pristupio pod pretpostavkom da je pravedna.

Otpadanje ovog uslova čini od mog pristajanja jedan nemoralan akt. Ovo se naravno ne mora svakada ticati ciljeva jedne  partije, ALI JE BEZMALO UVEK PRIRODNO DA CILJ BIVA POSTEPENO MODELIRAN PREMA SREDSTVIMA KOJA SE ZA NJEGOVO OSTVARENJE UPOTREBLJAVAJU“ (Političke sveske:219-20). Upotrebljena sredstva jarko svedoče o prirodi ciljeva.

U „Zatvorskim karakteristikama socijalističke slobode“ čitamo: „Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor....U socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz  praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume“ (Skakavci, tom treći:603). Pekić naglašava da u komunističkom društvu postoji stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom sloju građana   (Skakavci, treći tom: 602).

Na Petom kongresu saveza književnika Jugoslavije Milan Bogdanović se proslavio stavom: “U granicama opšte ideje našeg socijalizma, jugoslovenskim piscima je ostavljena puna sloboda da stvaraju prema njihovim unutrašnjim težnjama i potrebama“. Borislav Pekić  to komentariše: “FANTASTIČNA DEFINICIJA SLOBODE JEDNOG KOMUNISTIČKOG PISCA: “Sloboda  u granicama  ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „granicama ideje“ ALI MOJE IDEJE! NE IDEJE NA KOJU SAM OSUĐEN! (Političke sveske:221-2).   

   Promišljajući francusku, rusku i jugoslovensku revoluciju u  gotskoj hronici  Novi Jerusalim  i  Političkim sveskama     Pekić veliku pažnju  posvećuje i  teroru. „Teror je za revoluciju ono što je  krv za organizam; on ispunjava  revolucionarni krvotok i jemči onu društvenu  asimilaciju i disimilaciju, koja garantuje progres; najzad, teror daje toplotu po sebi ravnodušnim principima u ime kojih se revolucija podiže.; kad prestane teror, kroz vene jedne nacije više ne protiče revolucija.

               Teror se ne može  diktirati, ni kontrolisati. Ali ga je moguće upraviti.

                Prezasićenost. Opasno je dovesti teror do izvan granica ljudske podnosivosti, jer on ima svoju svrhu samo tamo gde njegove preteranosti nisu uništile nagon za  održanjem. TAMO GDE SE ČOVEK ADAPTIRA NA SMRT, ONA OD RAZLOGA STRAHA POSTAJE SREDSTVO SRČANOSTI. Teror je efikasan samo ako je upravljen na život kome je stalo do sebe.

                 Prividan teror. Kao izvrstan primerak terora koji je postigao svoju revolucionarnu svrhu, a nije sebe opteretio izlišnim krvoprolićima, treba spomenuti onu njegovu psihološku varijantu koju je iskoristio Fuše kao komesar Konventa nantske oblasti“ (Političke sveske:123 - 4). U Skakavcima  (tom treći: 409-10) Pekić objašnjava kako strah menja ličnost i  zašto tiranije uspevaju. Tajna je u  razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica. „Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne.

Kada se otkrije, recimo, neka stvarna organizacija, prođe period hapšenja, a vi ste još na slobodi, pa se okonča i sudski proces, a po vas još ne dolaze, trebalo bi da ste najzad mirni. Ali niste. Niste i ako organizacija nije stvarna. Kao u sovjetskim čistkama. Jer kada pokupe sve iz najbliže okoline pohapšenih, a vas ostave, pa potom pokupe i one iz dalje okoline, a vi ste još na slobodi, to ne znači da na red nećete doći u nekom trećem krugu sumnjičenja.

Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog mehanizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane,  u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se s njim sada borimo. Ali kako...Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali“.

                U „Zatvorskim karaksteristikama socijalističke slobode“ Pekić obrazlaže  da se „društveno pletivo socijalističke slobode...od tamničkog ne razlikuje kakvoćom, već količinom svojih vidljivih čvorova“ (Skakavci, tom treći:144.), da  je ona  neka vrsta zatvora zbog sveopšte kontrole populacije: “Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri njihovo držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima, neizvesnog smera drže se u strahu i pokornosti....Stvoren je sistem međusobne građanske kontrole koji upotpunjuje državnu na svim nivoima: porodičnom, kućnom, uličnom, kvartovskom i gradskom, dovršenu kontrolom na radnom i javnom mestu...

Čovek ako sam nije, a želi nešto poverljivo reći, okreće se da vidi prisluškuje li ga neko, a potom govori tiho, jedva čujno, partneru na uho. Najpre samo na javnom mestu, potom i u kući“ (Skakavci, treći tom:585). U totalitarnoj državi onemogućena je komunikacija sa spoljnjim svetom i razmena informacija: „Sve informacije prolaze kroz propagandni filter vladinih i  partijskih agitprop službi, gde doživljavaju pragmatičnu permutaciju, te do vas dolaze primerene promenljivim taktičkim potrebama vlasti i njene trenutne političke orijentacije...Što od takvih informacija dobijate nije ni surogat istine... Stoga su informacije izopačene, nepouzdane, ukratko – neupotrebljive“ (Skakavci, treći tom: 586-7).

                     Promišljajući idealni tip realsocijalističke slobode B. Pekić piše da se represija i teror  zasnivaju na strogim ali ambiguitetnim (dvosmislenim) zakonima i širenju straha. Krivični kriterijumi su enormno prošireni, zahvaljujući nepreciznim zakonima, sličnim robijaškom Kućnom redu. Nepreciznosti su belodane gotovo u svakoj rečenici, mogućnosti za zloupotrebu (zakona) neograničene. „Onda nije nikakvo čudo da statistike članu 133 Krivičnog zakonika SFRJ daju primat u represiji kao najpogodnijem sredstvu za obračun s političkim neistomišljenicima.

                       A kad aktuelna represija izostane, deluje strah od nje. Strah što je oštrom i proizvoljnom primenom zakona u srcima građana nastao, podgrevan je neprestanim kampanjama budnosti i otkrivanjem sve novih i novih neprijateljskih, špijunskih i saboterskih punktova... Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i uđete u kategoriju načelno klasno krivih.“(Skakavci, treći tom: 588-90).

Zato Pekić zaključuje da su (komunistički) zakoni drakonski  i da se arbitrarno zloupotrebljavaju, da postoji pravna nesigurnost i odsustvo svake pravne zaštite. Korišćenje pravnih lekova tj. apelacije „gotovo nikad nisu uvažavane. Stalo se na staro jakobinsko stanovište iz doba Terora da bi takva pravna zaštita značila diverzantsku sumnju u narodni sud i revolucionarno pravosuđe. Da je  žalba na presudu drugi neprijateljski akt okrivljenog, podmukli produžetak njegove prljave kontrarevolucionarne rabote. Boljševici su ovo načelo usavršili do apsurda, njegove krajnje logičke potencije, a njihovi ih učenici poslušno raširili po svetu“ (Skakavci, treći tom:590-91).

Analizirajući krivično zakonodavstvo Sovjetskog Saveza 40 godina posle pobede (revolucije) u Političkim sveskama (223-4) Pekić dedukuje da je to  „velika suma varvarizama“ i da ono „brani genocide komunista“ nad  ruskim narodom. To je bilo moguće zbog diktature KPSS. Prema Lenjinu diktatura je „nikakvim zakonima neograničena vlast“. To Borislav Pekić oštro odbacuje i zalaže se za „svim zakonima određenu vlast“. U diktaturi se za poslušnost može sve kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti. (Političke sveske:104-5).  Povodom „konvejerskog sistema pravnih ubistava u Sovjetskom Savezu kao novom koraku prema savršenoj budućnosti“ (Skakavci:III:109) Pekić kaže da socijalistička pravda ima hunski karakter.

 

Pekić i totalitarizam, II deo

 

Pekić i totalitarizam, II deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

 

Za njega je marksizam „integralno neistinit“. Pekić piše (2 001:63) da je „sa jakom, ali neprijateljskom pažnjom pročitao sve njihove tekstove“ i zaključuje da je „stil svih marksističkih pisaca, osim prva tri, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski“. Navodi „marksističkog doktrinera“ (2001:54) Plehanova koji se polovine svojih teza odrekao, „a  drugu polovinu brani dozlaboga kukavnom sofisterijom koju su nazvali dijalektikom“. Za komunističku doktrinu Pekić tvrdi da je „samo prividno filozofska, ili filozofska samo u nekim svojim efemernim značenjima, ima za posledicu krajnju nemoć komunističkih doktrinera da izgrade neku svoju , imanentnu svojoj političkoj filozofiji: logiku, etiku, estetiku, itd.“(2001:203). Dalje možemo naći stav:  “Komunizam je samo ograničena ekonomska teorija čije su noge obuvene u glomazne i neodgovarajuće filozofske pojmove“ (2 001:200.).

          Na drugom mestu Pekić piše: „Jedna ideja kao što je marksizam pokušala je da sama sobom, iz svog uskog ekonomskog ugla, da odgovor na sva, uključujući i duhovna, pitanja čovečanstva, pitanja sreće čovekove, cilja i smisla života i uspevala je kad god je tom idejom zadojila čoveka, da umesto sreće, umesto progresa, umesto dobre organizacije društva dovede ovo do potpunog haosa i do duhovne degradacije“.(Ideje o politici, blog na Internetu, I deo).

                     Marksove ekonomske ideje iz „Kapitala“ I-IV velikim delom su zastarele u uslovima nastalim u industrijskom i postindustrijskom društvu kada je radnička klasa prestala da bude osnovni revolucionarni subjekt (društva) tj. danas „radnička klasa slabo talasa“ . Pored slaganja sa B. Pekićem, moramo izneti makar jednu rezervu koja se odnosi na njegov zaborav da se najbolji segment marksizma nahodi u korpusu Ranih radova Marksa i Engelsa sa teorijom  otuđenja u svim klasnim društvima. Plodotvorni potencijal ovih ideja, koje Bora Pekić ne pominje, u velikoj meri razvile su tri generacije Kritičke teorije društva koja je počela u Frankfurtu posle prvog svetskog rata.

Otuda nas ne čudi što mlađani Pekić preoštro presuđuje  i a limine odbacuje evropsku socijaldemokratiju kao „neprirodnu pojavu političke istorije“ (2 001:65.). Kao dopunu i korektiv navodimo iz drugog toma  Skakavaca (str:423-434)  da je Pekić nimalo nežno kritikovao  nekoliko desetina zapadnih, ali i  domaćih, pisaca i publicista, koji su neumereno i strastveno branili veliku zabludu zvanu sovjetski (i jugoslovenski) socijalizam kao nekakav napredak u stvaranju tzv. novog čoveka, i na kraju tog podužeg spiska,  možemo da uživamo u duhovitom komentaru: “Filozofi su bili oprezniji od pisaca. From, Adorno, Markuze, Benjamin osnovali su marksistički prevoz daleko od Staljinovih benzinskih pumpi“ (Radi se o prevozu iz čemerne svakodnevice u navodne čari marksističkog  raja).

                     Ali je zato Pekićev stav prema revoluciji takoreći socijaldemokratski. Normalno je da Pekić s gnušanjem odbacuje revoluciju „triblionaca“ (izraz Anatola Fransa iz Savremene istorije koji Pekić koristi za komuniste), na čelu sa „Velikim triblionom“ tj. Titom, ne samo  zbog njezine nasilnosti i prolivene krvi. Determinantu istorije komunisti su pronašli „U ZAMIŠLJENOJ NUŽNOSTI NEOGRANIČENE VLASTI RADNIČKE KLASE“  kao što je „nacionalsocijalistička partija pošla od pretpostavke da se nacije kreću u pravcu supremacije germanske rase“ (2 001: 202.)

Pekić piše  da su komunisti toliko zaslepljeni „finalnim izgledom stvari da liče na  sumanutog skakača preko prepona koji- pošto je pretrčao jedan put u rekordnom vremenu – ne bi umeo da opiše kako izgleda, jer ga nije ni opažao...Brzina nije nikakav vredan pojam u istoriji. Brz je konj, a ne svet“ duhovito zaključuje Pekić (2001:210). „Cilj jedne efikasne politike ne može biti ni revolucija kao nasilna, ni reformacija kao mirna izmena stanja jedne stvari – nego PREFORMACIJA kao izmene same stvari u njenoj suštini. I revolucija i reformacija deluju na stvar spolja, te se zadovoljavaju promenom njenog izgleda. Samo preformacija kao unutrašnje dejstvo menja prirodu stvari“ (Blog o Pekiću na Internetu – Ideje o politici, IV deo). 

Dakle, Pekićev stav prema revoluciji je osoben: “Ja ne krijem svoju privrženost ideji revolucije iako poričem njene motive...No revolucija je jednim delom uvek aristokratska“ (2 001:184). Za Pekića je i politika permanentna revolucija. Ali on ne shvata revoluciju kao krvavi proces u kome „glave lete kao glavice kupusa“(Hegel). Znamo da je Pekić bio trpeljiva i misaona ličnost,  oličenje plemenitog aristokrate. Za aristokratiju su „javni poslovi jedan oblik žrtvovanja“(2001:183). „Jer, ni aristokratija nije tek skup ljudi  čija se moć prenosi krvlju, već moć koja proističe iz osećanja izuzetnosti i izuzetosti.“(Skakavci, tom II:235.). 

Prema B. Pekiću država kao „kavez javnih poslova“ osniva se na ličnim dužnostima a ne na ličnim pravima i na tom mestu Bora Pekić se poziva na interpretaciju Platona iz pera barda naše sociologije  Slobodana Jovanovića. Pekićeva platonijanska aristokratija  je dobrovoljna žrtva za opšte dobro u „kavezu javnih poslova“ i politici kao umeću mogućeg (Skakavci, treći tom:401).

S dobrim razlozima, opštim i ličnim, Pekić odbacuje revoluciju. „Revolucija deluje kao mašina za mlevenje mesa i kao presa. Smanjuje ali i sabija ono što kroz nju uspe živo d prođe. Mi od revolucije, kuge našeg doba, nismo pobegli. U njenom smo gradu produžili da živimo kao da je nema...Šrafcigeri, povremeno i skojevske SA  kaznene jedinice urođenički su harali igrankama i javnim priredbama“ (Skakavci, tom dva: 206-7).

                     Na kontinentu Pekić itekako  pronalazimo mnoge fragmente iz kojih možemo složiti mozaik Pekićeve kritike  totalitarnog komunističkog društva kao „promašene verzije humaniteta“. Tako o  zatvorenim ideologijama  totalitarno ustrojenih društava naš veliki pisac baštini kritički stav najbolje evropske humanističke tradicije: „Zatvorene ideologije trajno ruiniraju sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, napuštajući gnoseološko polje i ulazeći u polje teologije, odrekla se s njom i jedinog oruđa za svoje razvijanje. Ali, ima ono još jednu odliku. Nikog od sebe ne pušta – potpuno. Nikog sasvim isceljenog. I nikad bez dispozicije za sebi podobne zablude.

                Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.

                Ko hronično nije sumnjao u ono što veruje, nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“ u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i ako je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban  nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom kolebljivom linijom, čim joj pristupi,  napraviti neprobojan i nepristupačan krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti“ (Skakavci, tom drugi:259-60).

Fanatični sledbenici zatvorenih ideologija, i desnih i levih podjednako, zagovarali su formiranje tzv. novog čoveka „kako je projektovan u svetim učenjima Ideje“ (Skakavci, treći tom:334.). „Socijalizam je obećavao da će nas sve pretvoriti u nove ljude, ljude novog kova“ (Skakavci:III:86-7).  „Na raspolaganju su za uzor stajala bogata iskustva kolektivističkih i totalitarističkih zajednica XX veka, Nemačke i Rusije podjednako.

U Nemačkoj je porodica kasnih Tridesetih, svedena na tvornicu rasno podobne dece i dodatni pogon u njihovom nacističkom  gleichschaltungu. Drukčiju svrhu,  osim u modelu, nije imala ni u sovjetskom socijalnom projektu, izvedenom iz beležaka Očeva marksizma na marginama ekonomske povesti čovečanstva. Ali, da bi se dovela do željenog standarda i usavršila do svesnog saučesnika komunističke reforme, morale su se uništiti sve moralne pretpostavke bivše građanske, patrijarhalne porodice, počev od roditeljskog autoriteta, preko uticaja na odgoj dece, do međusobne lojalnosti. Tome je služila škola, a pre svega brojne omladinske organizacije.

               U školi su naša deca učila pesmicu:

               „Tito se voli kao mama, i malo više,

                 Tito se voli kao tata, i malo više,

                 Tito se voli kao seka, i malo više,

                 Tito se voli kao bata, i malo više,

                 Tito se voli kao baka, i malo više,

                 Tito se voli kao deka, i malo više,

                 Tito se voli najviše“

            U Skoju su, na indukovanim pavlovljevskim refleksima ovakve poezije, mladi ljudi vaspitavani kao  vernici, u bez-re-zer-vnoj odanosti Partiji i njenim harizmatičnim vođama, do cezarističkog kulta idealizovanim od strane  Agitpropa, i u kontroli roditelja, njihove privrženosti poretku i spremnosti da  mu bez-re-zer-vno služe. (Po dobrom uzoru na Komsomol i Hitlerjugend)“, piše rasni kritičar pošasti totalitarizma, velikan pera Borislav Pekić (Skakavci, treći tom:336-7).

 

Pekić i totalitarizam, I deo

 

Pekić i totalitarizam, I deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

Pekićeva kritika totalitarizma kao  „promašene verzije humaniteta“

                  Hodočašće Borislava Pekića je mnogim nitima usidreno u komunistički sistem Jugoslavije posle drugog svetskog rata, uvezen iz „prve zemlje socijalizma“ – Sovjetskog Saveza.

                   Ovaj velikan pera i korifej demokratije je zbog potpunog odbacivanja marksizma i aktivnog otpora komunističkom sistemu odmah nakon njegovog nasilnog etabliranja (ova priča je, moguće, počela savezničkim bombardovanjem Beograda i niza srpskih gradova na Vaskrs 1944.g.) bio osuđen na 15 godina prisilnog rada (1993: 45). U zatvorima Beograda, Mitrovice, Požarevca i Niša proveo je pet godina – bile su to „godine koje su pojeli skakavci“.

                  „Po kazamatima u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene i nevine ljude. Neke  zatvorene da se im uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina. U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje  Zemljoradničke stranke, suđeni su radikali Lazica Marković i  Trifunović, suđen je demokrata Kumanudi, sudiće se socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima neke pravne pravde apsolutno nevini“ (1993: 45-6.).

                   Na kontinentu Pekić delovi mnogih knjiga diferencirano reflektuju tegobni jugoslovenski socijalizam. „Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju.

                   Oni koji u njemu žive, a ne sprovode ga, trpe njegove posledice. Oni koji ga sprovode, koji su tim posledicama uzrok, ne trpe od njih, jer žive jedino u uzrocima, a ne u posledicama. Oni koji ga sa strane promatraju i propovedaju vide rđave posledice u popravljenom izdanju dobrih uzroka a još boljih povoda i motiva. Oni koji ga ne poznaju, ne tiču nas se.

                    Oni što u njemu žive nemaju mogućnosti da ga promene. Oni koji ga uzrokuju neće da ga promene. A oni što ga sa strane propovedaju nemaju razloga da ga menjaju. Ni ovim nas se povodom oni što ga ne poznaju ne tiču.

                     Oni što u njemu žive, pošto ga ne mogu menjati, čekaju da ga promene oni koji ga stvaraju i koji to, kako rekosmo neće. Oni što ga stvaraju, pošto neće da ga menjaju, čekaju da na to budu prinuđeni od onih koji ga ne mogu menjati i mogu samo da čekaju. Oni koji ga sa strane propovedaju čekaju da vide šta će biti. Koji ga ne poznaju i po treći put nas se ne tiču“ (1993: 53).

                   U raspravi „Zatvorske karakeristike socijalističke slobode“    Borislav Pekić je naveo, i obrazložio, 19 osobina ovog izrazito zatvorenog, ergo totalitarnog sistema. Pre nego što se pozabavimo ovim i drugim Pekićevim radovima (a bio je, po Mihizovom sudu, „krvopilan radenik“) prikazaćemo, barem delimično, ovaj složeni moderni i savremeni sistem  sa stanovišta nauke o politici.

                   Totalitarizam je sveobuhvatna vladavina jedne ideološki isključive stranke i njenog vođe koja počiva na neobuzdanom teroru. Termin je uveo januara 1925.g. Benito Musolini kada je pred svojim crnokošuljašima (“sve go tucibrat sa kultom toljage“, veli Ivo Andrić u „Rađanju fašizma“) neumereno hvalisao navodnu snagu i dubinu fašističke izmene društva i tzv. totalitarnu demokratiju. Zbog neslaganja i nijaniranja ovog veoma elastičnog i spornog pojma u zajednici naučnika i, nakon (bez)brojnih propagandističkih (zlo)upotreba u eri hladnog rata (1945-1989) između dve tadašnje supersile (SAD i SSSR), totalitarizam je postao polemički prenapregnut pojam kojim se više osuđuje nego rasuđuje.

                   Pa ipak, nakon prve sjajne analize Franca Nojmana uoči drugog svetskog rata, određenje pojma totalitarizma kao novog oblika diktature, uglavnom dugujemo Karlu Fridrihu. Ovaj sistem sa brojnim režimima nepodeljene vlasti ili diktature Jakob Talmon je diferencirao na desni (italijanski fašizam i nemački nacizam uz sadejstvo japanskog militarizma) i levi (staljinistički sistem u ruhu različitih režima). Karl Fridrih piše o sindromu totalitarizma kako bi tim psihijatrijskim izrazom jasno stavio do znanja da je totalitarizam pošast ili masovna bolest miliona podanika širom globusa prevashodno u XX veku kao „dobu ekstrema“.

1.     Sveprožimajuća službena ideologija podanike sistematski primorava da je barem pasivno usvoje. Ona je netolerantna prema zatečenom poretku i nameće hilijazam (kabasta priča o navodnom hiljadugodišnjem “raju“ na zemlji do koga je put često popločan gulazima/radnim i koncentracionim logorima). Ideologija jedine vladajuće stranke sve prožima i doteruje u korak, milom ili silom (glajhšaltung).

Monopolistička partija slepo brani svoje dogmatizovano učenje, kao i operativnu dnevnu politiku koju, po potrebi, nasilno nameće. Vlast je sveobuhvatna, nepodeljena i neograničena tako da izvan svog domašaja ne ostavlja ni najmanju sferu  bilo kave slobode. Takva vlast je oličena u apsolutnom „suverenu“ ili „vođi“ koji, navodno, poseduje svojstva živog boga na zemlji (iako je pretežno slepi laik) i ista bezočno zloupotrebljava. On je  prisutan u skoro svakoj značajnoj pori društva: od slika u bukvaru i svim nadleštvima, preko spomenika i bisti po trgovima, do frenetičnih pljesodlančenja na političkim i medijskim skupovima.

2.     Hijerarhijski i oligarhijski ustrojena (masovna) vladajuća stranka nasilno prisvaja svu vlast i ukida konkurenciju („politički monizam“) napadno veličajući svog vođu. Jednopartijska svevlast je pogubna budući da bez opozicije tj. deljenja i konkurencije nema dobrih alternativnih rešenja, mogućnosti izbora/slobode i napretka. Tamo gde nema opozicije društvo postane mrtvo more bez daška svežih vetrova  sa opasnošću da pauci nebo premreže– quieta non movere.

Vlast teži da se ovekoveči i da se sužava, upozoravao je Ruso. Zato je Džeferson pisao da narod mora svakih 20 godina da „pušta krv“ svojim vlastodršcima kako se ne bi survao u haos besporetka (to T. Hops obuhvata metaforom Behemot). Besporedak lično nameće „veliki vođa“ koji svoje suparnike surovo odstranjuje („noć dugih noževa“ kod Hitlera, Titovi Brionski plenumi kao serija državnih udara, itd.) ili naručenim ubistvima.

3.     Tajna, uglavnom stranačka, policija sprovodi masovni teror (protivnike režima, bez sudovanja i zakona, trpa u radne ili pak koncentracione logore, ili ih ubija) i ukida razlikovanje i plodonosne napetosti građanskog društva i države. Žrtve terora nisu samo protivnici režima, već i proizvoljno izabrane društvene grupe (Jevreji, Tatari, Romi i drugi). Tako je totalitarna država „progutala“ društvo.

„Sve je javno, nema ništa privatno“(Lenjin) tako da su u SSSR deca podsticana da policiji denunciraju svoje roditelje i postanu „ugledni“ likovi u javnosti. To je potpuna zabrana upotrebe termina građansko društvo kao ogromnog tvoračkog područja između porodice i države. Društvo se survava u vladavinu opšteg straha ili zebnje (strah u kostima je po Monteskjeu uslov svake diktature), prekidaju se niti komunikacije i stvara atmosfera stalnog  rata protiv tzv. unutrašnjih neprijatelja koji, navodno, nikad ne spavaju  i zbog čega je „lov na veštice“ stalno otvoren, poželjan i podstican sa najviših mesta u državi.

4.     Partijski monopol i gotovo potpuna kontrola cenzure nad kulturom i sredstvima masovnog opštenja. Ukinuta je sloboda štampe...Da bi zavarali cenzuru pojedini intelektualci praktikuju autocenzuru i ketman (termin nobelovca Česlava Miloša za šifrovani, borbeni govor opozicije). Sva vredna, kritički orijentisana dela duha cenzori šalju „u bunker“ za neka daleka vremena tj. zabranjuju.

5.     Centralizovano upravljanje narodnom privredom  od strane države i njezinih poslušnih ali ograničenih  aparatčika. Kultura se svodi na puku propagandu i ulepšavanje zvanične  ideologije. Ekonomiju ne vode eksperti i stručnjaci, aparatčici razmeštaju i grade fabrike u ključu politike i time slamaju ekonomiju.

6.     Monopol nad svim oblicima efektivne oružane sile drži vladajuća partija.

                      U totalitarnom sistemu ukinuto je građansko društvo sa svim svojim udruženjima, kao i pravna država. Prostor za demokratiju i slobodu ne postoji zbog zloupotreba monopola totalitarne partije i njezinog obogotvoravanog vođe. Taj sistem grubo gazi kulturu ljudskih prava svojih podanika i time se javno hvališe da ograničavajući klasnog ili pak rasnog neprijatelja, navodno,  vodi brigu o narodu i opštem dobru. Totalitarizam kao mrko, mračno razdoblje je utisnuo snažan, možda i presudan, pečat na „doba ekstrema“ u „kratkom XX veku“(Erik Hobsbaum) od približno 1917. do rušenja Berlinskog zida oktobra 1989., uključujući i prežitke u nekim enklavama globusa.

                       Po našim dosadašnjim saznanjima Borislav Pekić se intenzivno teorijski bavio političkim temama posle izlaska iz zatvora tj. u mladosti, i, potom, u zrelosti, pri kraju života. Implicitno, ove teme su prisutne u tkivu skoro svih njegovih knjiga. O tome svedoče barem četiri knjige: „Političke sveske“, „Novi Jerusalim“ „Godine koje su pojeli skakavci “I,II,III i „Odmor od istorije“.

                       Još kao učenik Treće muške gimnazije mlađani Pekić u svojstvu člana jezgra „oligarhije“ tj. elitnog kruga beogradskih studenata i srednjoškolaca  postao je politički sekretar Saveza demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ). Ovu kulturnu, prosvećenu građansku opoziciju bigotnim batinašima Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) komunisti su sekli u korenu i  takoreći sve ključne Pekićeve aktiviste strpali u kazamate.

Po izlasku iz zatvora Pekić nije napustio svoju staru strast – „kavez javnih poslova“ ili politiku. Iz kritičkog promišljanja prevashodno dnevne štampe od približno aprila 1955.g. do  januara 1959., ali i takvih teorijskih tekstova kao što su Deklaracija o pravima čoveka i građanina ili Marksov Manifest komunističke partije, nastala je Pekićeva knjiga „Političke sveske“. Ona potvrđuje da je naš veliki pisac bio vičan filozofskom načinu mišljenja, iako je to skup fragmenata, ali koji tangiraju mnoge velike teme.

                       U formalnom smislu u „Političkim sveskama“ nema eksplicitnog bavljenja totalitarizmom, osim na jednom mestu iz 1956.g., paragraf broj 22 gde piše: “NUŽNE PRETPOSTAVKE TOTALITARIZMA:

a) izvođenje iz jedne ideje.

b) Uvođenje u činjenice budućnosti.

c) Ideja se preobrće sredstvima propagande i kolektivne sugestije u ideal.

d) Fanatiziranje mase.

e) Ocrtavanje vizije.

f) Asketizam vođa.

g) Nedeljivost vlasti i centralizam.

h) Zakoni koji sankcionišu samopostavljanje totaliteta.             (B. Pekić: 2 001:146.)

Pa ipak, iz nesistematičnih, rasutih „neočešljanih misli“ može se rekonstruisati mozaična celina Pekićeve kritike pošasti „totalitarizam“.

                       Svoj obračun s njom i njima Bora Pekić sidri u analizi marksizma i komunizma i povremenim  pominjanjima nacističkih autora. Dakle, on ne štedi ni desni ni levi totalitarizam od razorne kritike svog uma uperene protiv uniformisane svesti ma otkuda ona dolazila.