Похвала Пекићу

 

Похвала Пекићу, Истраживачки центар ДС @ М. Пантић

У једном разговору који су са њим у тек обновљеном, нискотиражном опозиционом листу Демократија у лето 1991. водили Мишко Лазовић и Драган Белић, а на који ми је Љиљана Пекић скренула пажњу када смо оно заједно, о десетогодишњици пишчевог Фонда, уређивали књигу Други о Пекићу, и отворили је поменутим интервјуом, Борислав Пекић на питање о Европи и Балкану између осталог каже:

„Око те Европе и тог њеног Балкана као да увек постоји историјски неспоразум. У Златном руну сам, преко једне од романских цивилизација, хеленске, византијске, дели- мично османске, приказао наш пут – језгра наше славенске не беху овде – док је током тог дугог времена Европа једва намакла једну.

То је, дабоме, тек историјски аспект питања, и у том погледу не помаже никакав понос, макар га помагало корење. (Понос је користан само ако му претходи успех.)

Актуелна је наша природна тежња да се из утопистичких лутања по недођији афро-азијске несврста ности сврстамо најзад међу оне народе којима – уз све корисне разлике – по неком сумарном антрополошком моделу припадамо. По том моделу, а и по државном и националном интересу, Балкан је географски, геополитички, историјски и духовно неотуђив део Европе…“

Минула је добра деценија и по од када је Борислав Пекић изговорио наведене речи, а да смо се једва за који милиметар покренули напред у тој нашој, како писац вели, природној и готово саморазумљивој тежњи, чак би се рекло да смо у понечем остали таман где смо и били, и да се кључни појмови Европе и Балкана којима и даље баратамо нису суштински променили, него су само додатно учврстили свој основни, у много чему митски кодиран смисао, о коме је највише знао и најбоље словио управо сам Пекић.

Према тој одавно делујућој матрици, боље рећи: стереотипу, Европа би требало да буде рајски простор о којем се постојано и неуспешно сања, а Балкан, пак, турбулентно, трибално, уклето место из којег се већ самим чином рођења и судбинске, митске предодређености не може нигде другде него у вечно важећи трагички принцип, ерго, у пропаст.

И мада овај мали запис нема никаквих политичких претензија, рећи ћу да наведени пример – актуелан и на чисто књижеван, артистички начин (јер указује на централну историјску напетост на којој почива највећи део Пекићевог прозног опуса), а, дабогме, и у смислу наше текуће свакидашњице, јер нам та напетост у пресудној мери одређује облик данашњег живота – потврђује једну пишчеву особину којом се он јасно издваја у новијој српској књижевности, али и на јавној, интелектуалној сцени.

Мислим, наравно, на Пекићеву моћ рефлексије и ауторефлексије, поетичке таман колико и политичке, јер књижевност, о томе је говорио онолико пута, има неког дубљег разлога тек ако је и уколико је доводимо у однос са светом којем припадамо, и у којем тако кратко живимо.

При том треба, у тону више него заслужене похвале, нагласити да се Борислав Пекић у том неупоредивом, само њему прирођеном и тако препознатљивом дефинисању многих питања и многих одговора никада није задржавао на позицији стваралачког нарцизма, иначе својственог искуству доброг дела модерне књижевности, него се, захваљујући снази и обилности свога дара и (зашто да не!), свом господству, уздигао изнад властитог, појединачног случаја, мада је на језичко-естетску прокламацију нарцизма имао, можда, највише права, будући да је могућност те прокла мације платио оним својим годинама које су му појели скакавци, а да ми из те сурове и неправичне наплате, и из тог индикативног случаја, испоставило се, нисмо богзна шта научили, нити смо неку корист извукли.

Последњу деценију прошлог века скакавци су – не појели, то ми је сувише елегантан глагол, него – прождрли у кошмару наше балканске стварности, кошмарнијем од било ког сна и било које холивудске драматургије која је озваничила принцип убрзавања радње сваког секунда увек у правцу супротном од очекиваног, и то свима нама на Јасоновом полуострву, без разлике језика.

Како би нам сада, као љута трава на љуту рану дошло мало Пекићевог цинизма, мало лековите ироније и додатне аргументације у причи о узроцима и последицама, о заслуженим и незаслуженим казнама, о малим моћима а превеликим амбицијама, о аутизму који жели да се представи као космополитизам, и обратно, и тако редом, и то у једној цивилизацији, мислим и на ову нашу, балканоевропску и  на европску у ширем опсегу, којој сви, и према Пекићу и према сваком сабраном мишљењу, природно тежимо, а која ни сама није пропустила да у 20. веку произведе „дантеовско“ преобиље наказне стварности и њој одговарајућих метафора, само што се овде, код нас, та стварност са свим пратећим метафорама испољавала на драстичнији начин, дуже трајала, и више болела, а осим тога догађала се, и даље се догађа, управо нама, не неком другом.

Већ сам писао о томе како Пекићево дело нема кључну метафору (код полиграфа метафоре се распрскавају), али  је метафорички склоп – затвор/цивилизација – међу најдубљим и најсугестивнијим.

Појединачни, градивни елементи те мајсторске књижевне легуре сасвим су, у Пеки ћевом тексту, неразазнатљиви, и то је и етички и естетски продуктивно: врхунски наопаки продукт цивилизације, њен црни симбол и знак јесте – затвор, а цивилизација, системом пресије, изолације, табуа, изопштења, визних режима и других лимита није ништа друго до затвор, под отвореним небом.

Управо је Пекићево затворско искуство на недвосмислен начин одредило једну димензију његовог дела, на срећу, не једину, и нипошто не строго функционалну, а естетичко-етички учинци тога дела прочистили су и дали печат оном начину мишљења и оном простору јавне речи који данас, колико и јуче, колико и сутра, обележавамо појмом демократија.