Odmor od istorije I deo

 

Odmor od istorije I deo, Istraživački centar DS, @ Vladimir Milutinović

          Ima ljudi koji mogu da delimično predvide kuda će se neko društvo kretati, ne zato što su vidoviti, nego zato što bolje poznaju duh vremena u okviru koga se sve dešava. Oni svoje vreme poznaju ne samo po onome što u njemu postoji, nego i po onome što nedostaje. Takav je sigurno bio i Borislav Pekić.

          Kada sam dobio poziv da napišem nešto za skup o Borislavu Pekiću i njegovom odnosu prema politici, čuo sam da postoji zbirka članaka Odmor od istorije u kojoj su sabrani Pekićevi pogledi na politička pitanja i posebno na odnos ideja i politike.

Pošto prethodno nisam čitao zbirku, sve što sam imao za razmišljanje bio je sam naslov „odmor od istorije“. Šta bi on mogao da znači? Gde, pod kojim uslovima i zahvaljujući čemu bismo mogli da se odmorimo od stihija istorije, od ratova, nerazumevanja i zlobe drugih ljudi, od bolesti, poplava, uragana? Prvi odgovor bi morao biti da s ne možemo u potpunosti zaštititi od svega toga – pošasti raznih vrsta će uvek postojati. Ponekad će nas one ostaviti na miru, ponekad ćemo se moći skloniti od njih, ali prečesto razna osećanja i obaveze nas vezuju za mesta na kojima se nalazimo i teraju nas da trpimo ili se odupiremo, pre nego što se sklonimo.

          Ono što je zaista zanimljivo jeste šta ljudi kao zajednica mogu da urade da se koliko-toliko zaštite, odmore od istorije?

Čini se da je ovaj odmor jedan od neupitnih ciljeva svakog ljudskog života. Skoro sam gledao reprizu Kiklopa, serije po romanu Ranka Marinkovića, gde Melkior Tresić, filozof, uzvikuje: „Nama ne treba povjest, nama treba život!“ – i čini se da je ova ideja bila jedno od opštih, a vrednih, mesta književnosti posle Drugog svetskog rata na Balkanu.

Činilo se da je sve čemu je žrtvovana ljudska sudbina – svetla budućnost komunizma, nacionalna i rasna supremacija, očišćenje države od neprijateljskih elemenata – da je sve to bilo samo besmisleno traćenje vremena i života na ideje koje su imale samo subjektivan značaj za, u suštini, istraumirane ljude, dok su u objektivnom svetu samo usporavale, obesmišljavale i vraćale unazad narode i pojedince koji su potrošili vreme na njih, a pogotovo one koji su stajali sa strane i tražili život.

To ne znači da je ideal istorije moglo da bude odsustvo promena i istrajavanje na formama koje postoje. U neku ruku, istorija mora da ide napred. Ima kod Džonija Štulića jedan stih: „u želji da svet svojim očima gledam, da se sam ne predam … pobunih se protiv tate, birokrate“. I ta pobuna i promena koja je prati neminovne su. Ali, nikako ne traži odmor od ove istorije, ona je pre draž života i drugo ime za njegov sadržaj. Ono što je suvišno i ono što suši, gnječi u nama normalne životne sokove koji vode promenama, jesu veliki nasilni sukobi, tiranija koja brani promene u poretku, nesloboda.

Stihijska istorija devedesetih

Šta intelektualac može protiv ovih stihija? Jedino možda da u idejama koje prate i opravdavaju nasilje i neslobodu otkriva greške i mane, da pokaže kako te ideje izneveravaju svoje ciljeve i ispravna merila. Posle Drugog svetskog rata, činilo se da će glavna provala nasilja doći od toga što će dva bloka biti spremna da oružjem brane ostvarenje svojih utopija, svoje apsolutne istine. Osobito je svet komunizma izgledao kao opasan u tom pogledu – činilo se da će apsolutna vlast partije koja uz to ima i ruku na okidaču nuklearnog oružja povući svet u katastrofu. Ni zbog čega, ili, samo zbog toga što neko nije želeo da prizna da nije bio u pravu ili što nije hteo da se odrekne vlasti.

Činilo se da istoriju guraju na ivicu nasilja utopije, ideje koje su obećavale dolazak Novog Jerusalima, ali se i činile spremne da njegov nedolazak shvate toliko tragično da su spremne da umesto Novog Jerusalima dovedu do apokalipse. Ali to se nije dogodilo. Jednim od većih istorijskih čuda (ili to nije bilo čudo?) svet komunizma je nestao u manje ili više plišanim revolucijama. Kod nas su održani formalno slobodni izbori, dopušten višepartijski sistem, a da se do te odluke nije došlo kroz građanski rat u kome bi jedna strana branila stari poredak. Međutim, to još ne znači da neka velika promena ipak nije imala tek da dođe, i opet, lap  što sada znamo, ni o ne znači da ta promena nije ireverzibilna.