Pekić i totalitarizam, I deo

 

Pekić i totalitarizam, I deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

Pekićeva kritika totalitarizma kao  „promašene verzije humaniteta“

                  Hodočašće Borislava Pekića je mnogim nitima usidreno u komunistički sistem Jugoslavije posle drugog svetskog rata, uvezen iz „prve zemlje socijalizma“ – Sovjetskog Saveza.

                   Ovaj velikan pera i korifej demokratije je zbog potpunog odbacivanja marksizma i aktivnog otpora komunističkom sistemu odmah nakon njegovog nasilnog etabliranja (ova priča je, moguće, počela savezničkim bombardovanjem Beograda i niza srpskih gradova na Vaskrs 1944.g.) bio osuđen na 15 godina prisilnog rada (1993: 45). U zatvorima Beograda, Mitrovice, Požarevca i Niša proveo je pet godina – bile su to „godine koje su pojeli skakavci“.

                  „Po kazamatima u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene i nevine ljude. Neke  zatvorene da se im uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina. U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje  Zemljoradničke stranke, suđeni su radikali Lazica Marković i  Trifunović, suđen je demokrata Kumanudi, sudiće se socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima neke pravne pravde apsolutno nevini“ (1993: 45-6.).

                   Na kontinentu Pekić delovi mnogih knjiga diferencirano reflektuju tegobni jugoslovenski socijalizam. „Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju.

                   Oni koji u njemu žive, a ne sprovode ga, trpe njegove posledice. Oni koji ga sprovode, koji su tim posledicama uzrok, ne trpe od njih, jer žive jedino u uzrocima, a ne u posledicama. Oni koji ga sa strane promatraju i propovedaju vide rđave posledice u popravljenom izdanju dobrih uzroka a još boljih povoda i motiva. Oni koji ga ne poznaju, ne tiču nas se.

                    Oni što u njemu žive nemaju mogućnosti da ga promene. Oni koji ga uzrokuju neće da ga promene. A oni što ga sa strane propovedaju nemaju razloga da ga menjaju. Ni ovim nas se povodom oni što ga ne poznaju ne tiču.

                     Oni što u njemu žive, pošto ga ne mogu menjati, čekaju da ga promene oni koji ga stvaraju i koji to, kako rekosmo neće. Oni što ga stvaraju, pošto neće da ga menjaju, čekaju da na to budu prinuđeni od onih koji ga ne mogu menjati i mogu samo da čekaju. Oni koji ga sa strane propovedaju čekaju da vide šta će biti. Koji ga ne poznaju i po treći put nas se ne tiču“ (1993: 53).

                   U raspravi „Zatvorske karakeristike socijalističke slobode“    Borislav Pekić je naveo, i obrazložio, 19 osobina ovog izrazito zatvorenog, ergo totalitarnog sistema. Pre nego što se pozabavimo ovim i drugim Pekićevim radovima (a bio je, po Mihizovom sudu, „krvopilan radenik“) prikazaćemo, barem delimično, ovaj složeni moderni i savremeni sistem  sa stanovišta nauke o politici.

                   Totalitarizam je sveobuhvatna vladavina jedne ideološki isključive stranke i njenog vođe koja počiva na neobuzdanom teroru. Termin je uveo januara 1925.g. Benito Musolini kada je pred svojim crnokošuljašima (“sve go tucibrat sa kultom toljage“, veli Ivo Andrić u „Rađanju fašizma“) neumereno hvalisao navodnu snagu i dubinu fašističke izmene društva i tzv. totalitarnu demokratiju. Zbog neslaganja i nijaniranja ovog veoma elastičnog i spornog pojma u zajednici naučnika i, nakon (bez)brojnih propagandističkih (zlo)upotreba u eri hladnog rata (1945-1989) između dve tadašnje supersile (SAD i SSSR), totalitarizam je postao polemički prenapregnut pojam kojim se više osuđuje nego rasuđuje.

                   Pa ipak, nakon prve sjajne analize Franca Nojmana uoči drugog svetskog rata, određenje pojma totalitarizma kao novog oblika diktature, uglavnom dugujemo Karlu Fridrihu. Ovaj sistem sa brojnim režimima nepodeljene vlasti ili diktature Jakob Talmon je diferencirao na desni (italijanski fašizam i nemački nacizam uz sadejstvo japanskog militarizma) i levi (staljinistički sistem u ruhu različitih režima). Karl Fridrih piše o sindromu totalitarizma kako bi tim psihijatrijskim izrazom jasno stavio do znanja da je totalitarizam pošast ili masovna bolest miliona podanika širom globusa prevashodno u XX veku kao „dobu ekstrema“.

1.     Sveprožimajuća službena ideologija podanike sistematski primorava da je barem pasivno usvoje. Ona je netolerantna prema zatečenom poretku i nameće hilijazam (kabasta priča o navodnom hiljadugodišnjem “raju“ na zemlji do koga je put često popločan gulazima/radnim i koncentracionim logorima). Ideologija jedine vladajuće stranke sve prožima i doteruje u korak, milom ili silom (glajhšaltung).

Monopolistička partija slepo brani svoje dogmatizovano učenje, kao i operativnu dnevnu politiku koju, po potrebi, nasilno nameće. Vlast je sveobuhvatna, nepodeljena i neograničena tako da izvan svog domašaja ne ostavlja ni najmanju sferu  bilo kave slobode. Takva vlast je oličena u apsolutnom „suverenu“ ili „vođi“ koji, navodno, poseduje svojstva živog boga na zemlji (iako je pretežno slepi laik) i ista bezočno zloupotrebljava. On je  prisutan u skoro svakoj značajnoj pori društva: od slika u bukvaru i svim nadleštvima, preko spomenika i bisti po trgovima, do frenetičnih pljesodlančenja na političkim i medijskim skupovima.

2.     Hijerarhijski i oligarhijski ustrojena (masovna) vladajuća stranka nasilno prisvaja svu vlast i ukida konkurenciju („politički monizam“) napadno veličajući svog vođu. Jednopartijska svevlast je pogubna budući da bez opozicije tj. deljenja i konkurencije nema dobrih alternativnih rešenja, mogućnosti izbora/slobode i napretka. Tamo gde nema opozicije društvo postane mrtvo more bez daška svežih vetrova  sa opasnošću da pauci nebo premreže– quieta non movere.

Vlast teži da se ovekoveči i da se sužava, upozoravao je Ruso. Zato je Džeferson pisao da narod mora svakih 20 godina da „pušta krv“ svojim vlastodršcima kako se ne bi survao u haos besporetka (to T. Hops obuhvata metaforom Behemot). Besporedak lično nameće „veliki vođa“ koji svoje suparnike surovo odstranjuje („noć dugih noževa“ kod Hitlera, Titovi Brionski plenumi kao serija državnih udara, itd.) ili naručenim ubistvima.

3.     Tajna, uglavnom stranačka, policija sprovodi masovni teror (protivnike režima, bez sudovanja i zakona, trpa u radne ili pak koncentracione logore, ili ih ubija) i ukida razlikovanje i plodonosne napetosti građanskog društva i države. Žrtve terora nisu samo protivnici režima, već i proizvoljno izabrane društvene grupe (Jevreji, Tatari, Romi i drugi). Tako je totalitarna država „progutala“ društvo.

„Sve je javno, nema ništa privatno“(Lenjin) tako da su u SSSR deca podsticana da policiji denunciraju svoje roditelje i postanu „ugledni“ likovi u javnosti. To je potpuna zabrana upotrebe termina građansko društvo kao ogromnog tvoračkog područja između porodice i države. Društvo se survava u vladavinu opšteg straha ili zebnje (strah u kostima je po Monteskjeu uslov svake diktature), prekidaju se niti komunikacije i stvara atmosfera stalnog  rata protiv tzv. unutrašnjih neprijatelja koji, navodno, nikad ne spavaju  i zbog čega je „lov na veštice“ stalno otvoren, poželjan i podstican sa najviših mesta u državi.

4.     Partijski monopol i gotovo potpuna kontrola cenzure nad kulturom i sredstvima masovnog opštenja. Ukinuta je sloboda štampe...Da bi zavarali cenzuru pojedini intelektualci praktikuju autocenzuru i ketman (termin nobelovca Česlava Miloša za šifrovani, borbeni govor opozicije). Sva vredna, kritički orijentisana dela duha cenzori šalju „u bunker“ za neka daleka vremena tj. zabranjuju.

5.     Centralizovano upravljanje narodnom privredom  od strane države i njezinih poslušnih ali ograničenih  aparatčika. Kultura se svodi na puku propagandu i ulepšavanje zvanične  ideologije. Ekonomiju ne vode eksperti i stručnjaci, aparatčici razmeštaju i grade fabrike u ključu politike i time slamaju ekonomiju.

6.     Monopol nad svim oblicima efektivne oružane sile drži vladajuća partija.

                      U totalitarnom sistemu ukinuto je građansko društvo sa svim svojim udruženjima, kao i pravna država. Prostor za demokratiju i slobodu ne postoji zbog zloupotreba monopola totalitarne partije i njezinog obogotvoravanog vođe. Taj sistem grubo gazi kulturu ljudskih prava svojih podanika i time se javno hvališe da ograničavajući klasnog ili pak rasnog neprijatelja, navodno,  vodi brigu o narodu i opštem dobru. Totalitarizam kao mrko, mračno razdoblje je utisnuo snažan, možda i presudan, pečat na „doba ekstrema“ u „kratkom XX veku“(Erik Hobsbaum) od približno 1917. do rušenja Berlinskog zida oktobra 1989., uključujući i prežitke u nekim enklavama globusa.

                       Po našim dosadašnjim saznanjima Borislav Pekić se intenzivno teorijski bavio političkim temama posle izlaska iz zatvora tj. u mladosti, i, potom, u zrelosti, pri kraju života. Implicitno, ove teme su prisutne u tkivu skoro svih njegovih knjiga. O tome svedoče barem četiri knjige: „Političke sveske“, „Novi Jerusalim“ „Godine koje su pojeli skakavci “I,II,III i „Odmor od istorije“.

                       Još kao učenik Treće muške gimnazije mlađani Pekić u svojstvu člana jezgra „oligarhije“ tj. elitnog kruga beogradskih studenata i srednjoškolaca  postao je politički sekretar Saveza demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ). Ovu kulturnu, prosvećenu građansku opoziciju bigotnim batinašima Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) komunisti su sekli u korenu i  takoreći sve ključne Pekićeve aktiviste strpali u kazamate.

Po izlasku iz zatvora Pekić nije napustio svoju staru strast – „kavez javnih poslova“ ili politiku. Iz kritičkog promišljanja prevashodno dnevne štampe od približno aprila 1955.g. do  januara 1959., ali i takvih teorijskih tekstova kao što su Deklaracija o pravima čoveka i građanina ili Marksov Manifest komunističke partije, nastala je Pekićeva knjiga „Političke sveske“. Ona potvrđuje da je naš veliki pisac bio vičan filozofskom načinu mišljenja, iako je to skup fragmenata, ali koji tangiraju mnoge velike teme.

                       U formalnom smislu u „Političkim sveskama“ nema eksplicitnog bavljenja totalitarizmom, osim na jednom mestu iz 1956.g., paragraf broj 22 gde piše: “NUŽNE PRETPOSTAVKE TOTALITARIZMA:

a) izvođenje iz jedne ideje.

b) Uvođenje u činjenice budućnosti.

c) Ideja se preobrće sredstvima propagande i kolektivne sugestije u ideal.

d) Fanatiziranje mase.

e) Ocrtavanje vizije.

f) Asketizam vođa.

g) Nedeljivost vlasti i centralizam.

h) Zakoni koji sankcionišu samopostavljanje totaliteta.             (B. Pekić: 2 001:146.)

Pa ipak, iz nesistematičnih, rasutih „neočešljanih misli“ može se rekonstruisati mozaična celina Pekićeve kritike pošasti „totalitarizam“.

                       Svoj obračun s njom i njima Bora Pekić sidri u analizi marksizma i komunizma i povremenim  pominjanjima nacističkih autora. Dakle, on ne štedi ni desni ni levi totalitarizam od razorne kritike svog uma uperene protiv uniformisane svesti ma otkuda ona dolazila.