Pekić i totalitarizam, III deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić
Totalitarno ustrojeno
društvo je nedemokratsko budući da njime vlada samo jedna partija. U Sovjetskom
Savezu, istočnoj Evropi i Jugoslaviji bila je to komunistička partija. Socijalističku utopijsku filozofiju Pekić
podvrgava sudu „povesne empirije –rumunskog genocida, berlinskog zida,
montiranih procesa „narodnim neprijateljima“, ruskih legalnih pogroma, tenkova
na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova, nezasitog
polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma,
radikalnog narodnog osiromašenja, policijskog terora, jednopartijskog monopola
nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma,
represije i logorskog koncepta državne organizacije, niskog životnog standarda,
masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći“ (
Skakvci:III:266.).
Vrhunski imperativ komunista je partijnost. „Pravedna ili nepravedna, to je moja partija“. Ovu takoreći svetu
formulu partijnosti iz pera Đerđa Lukača u
Postscriptumu, Borislav Pekić
razložno kritikuje i sasvim odbacuje: “NE POSTAJE PARTIJA PRAVEDNA ZATO ŠTO JE MOJA, NEGO SE
PRETPOSTAVLJA DA SAM JE IZABRAO ZATO ŠTO JE PRVEDNA, DA JE POSTALA MOJA, ZATO
ŠTO JE BILA PRAVEDNA. Ako ona to prestane da bude, prestaje eo ipso da bude
moja, jer ja sam joj pristupio pod pretpostavkom da je pravedna.
Otpadanje ovog uslova čini od mog pristajanja
jedan nemoralan akt. Ovo se naravno ne mora svakada ticati ciljeva jedne partije, ALI JE BEZMALO UVEK PRIRODNO DA CILJ
BIVA POSTEPENO MODELIRAN PREMA SREDSTVIMA KOJA SE ZA NJEGOVO OSTVARENJE
UPOTREBLJAVAJU“ (Političke sveske:219-20). Upotrebljena sredstva jarko svedoče
o prirodi ciljeva.
U „Zatvorskim karakteristikama socijalističke
slobode“ čitamo: „Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor....U
socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima,
zamenjuje sve druge kriterijume“ (Skakavci,
tom treći:603). Pekić naglašava da u komunističkom društvu postoji stroga hijerarhija funkcija i njihova
pristupačnost samo određenom sloju građana
(Skakavci, treći tom: 602).
Na Petom kongresu saveza književnika
Jugoslavije Milan Bogdanović se proslavio stavom: “U granicama opšte ideje
našeg socijalizma, jugoslovenskim piscima je ostavljena puna sloboda da
stvaraju prema njihovim unutrašnjim težnjama i potrebama“. Borislav Pekić to komentariše: “FANTASTIČNA DEFINICIJA
SLOBODE JEDNOG KOMUNISTIČKOG PISCA: “Sloboda u granicama ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima
koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „granicama ideje“
ALI MOJE IDEJE! NE IDEJE NA KOJU SAM OSUĐEN! (Političke sveske:221-2).
Promišljajući francusku, rusku i jugoslovensku revoluciju u gotskoj hronici Novi Jerusalim i Političkim sveskama Pekić veliku pažnju posvećuje i
teroru. „Teror je za
revoluciju ono što je krv za organizam;
on ispunjava revolucionarni krvotok i
jemči onu društvenu asimilaciju i
disimilaciju, koja garantuje progres; najzad, teror daje toplotu po sebi
ravnodušnim principima u ime kojih se revolucija podiže.; kad prestane teror,
kroz vene jedne nacije više ne protiče revolucija.
Teror se ne
može diktirati, ni kontrolisati. Ali ga
je moguće upraviti.
Prezasićenost. Opasno je
dovesti teror do izvan granica ljudske podnosivosti, jer on ima svoju svrhu
samo tamo gde njegove preteranosti nisu uništile nagon za održanjem. TAMO GDE SE ČOVEK ADAPTIRA NA
SMRT, ONA OD RAZLOGA STRAHA POSTAJE SREDSTVO SRČANOSTI. Teror je efikasan samo
ako je upravljen na život kome je stalo do sebe.
Prividan teror. Kao izvrstan
primerak terora koji je postigao svoju revolucionarnu svrhu, a nije sebe
opteretio izlišnim krvoprolićima, treba spomenuti onu njegovu psihološku varijantu koju je iskoristio
Fuše kao komesar Konventa nantske oblasti“ (Političke sveske:123 - 4). U Skakavcima
(tom treći: 409-10) Pekić objašnjava kako strah menja ličnost i zašto
tiranije uspevaju. Tajna je u razrađenoj
metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica.
„Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve
strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već
iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne.
Kada se otkrije, recimo, neka
stvarna organizacija, prođe period hapšenja, a vi ste još na slobodi, pa se
okonča i sudski proces, a po vas još ne dolaze, trebalo bi da ste najzad mirni.
Ali niste. Niste i ako organizacija nije stvarna. Kao u sovjetskim čistkama.
Jer kada pokupe sve iz najbliže okoline pohapšenih, a vas ostave, pa potom
pokupe i one iz dalje okoline, a vi ste još na slobodi, to ne znači da na red
nećete doći u nekom trećem krugu sumnjičenja.
Te sekundarne posledice se,
preko unutrašnjeg duševnog mehanizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog
hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane,
u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost,
egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se
s njim sada borimo. Ali kako...Tiranija se održava koncentrično šireći impulse
straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se
tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali“.
U „Zatvorskim karaksteristikama socijalističke slobode“ Pekić
obrazlaže da se „društveno pletivo
socijalističke slobode...od tamničkog ne razlikuje kakvoćom, već količinom
svojih vidljivih čvorova“ (Skakavci, tom
treći:144.), da je ona neka vrsta zatvora zbog sveopšte kontrole
populacije: “Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri njihovo
držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima,
neizvesnog smera drže se u strahu i pokornosti....Stvoren je sistem međusobne
građanske kontrole koji upotpunjuje državnu na svim nivoima: porodičnom,
kućnom, uličnom, kvartovskom i gradskom, dovršenu kontrolom na radnom i javnom
mestu...
Čovek ako sam nije, a želi
nešto poverljivo reći, okreće se da vidi prisluškuje li ga neko, a potom govori
tiho, jedva čujno, partneru na uho. Najpre samo na javnom mestu, potom i u
kući“ (Skakavci, treći tom:585). U
totalitarnoj državi onemogućena je komunikacija sa spoljnjim svetom i razmena
informacija: „Sve informacije prolaze kroz propagandni filter vladinih i partijskih agitprop službi, gde doživljavaju
pragmatičnu permutaciju, te do vas dolaze primerene promenljivim taktičkim
potrebama vlasti i njene trenutne političke orijentacije...Što od takvih
informacija dobijate nije ni surogat istine... Stoga su informacije izopačene,
nepouzdane, ukratko – neupotrebljive“ (Skakavci,
treći tom: 586-7).
Promišljajući idealni tip
realsocijalističke slobode B. Pekić piše da se represija i teror zasnivaju na strogim ali ambiguitetnim (dvosmislenim) zakonima i širenju straha. Krivični kriterijumi su enormno
prošireni, zahvaljujući nepreciznim zakonima, sličnim robijaškom Kućnom redu.
Nepreciznosti su belodane gotovo u svakoj rečenici, mogućnosti za zloupotrebu
(zakona) neograničene. „Onda nije nikakvo čudo da statistike članu 133
Krivičnog zakonika SFRJ daju primat u represiji kao najpogodnijem sredstvu za
obračun s političkim neistomišljenicima.
A kad aktuelna represija
izostane, deluje strah od nje. Strah što je oštrom i proizvoljnom primenom
zakona u srcima građana nastao, podgrevan je neprestanim kampanjama budnosti i
otkrivanjem sve novih i novih neprijateljskih, špijunskih i saboterskih
punktova... Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji
nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost
izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za
krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog
porekla i uđete u kategoriju načelno
klasno krivih.“(Skakavci, treći
tom: 588-90).
Zato Pekić zaključuje da su
(komunistički) zakoni drakonski i da se
arbitrarno zloupotrebljavaju, da postoji pravna nesigurnost i odsustvo svake
pravne zaštite. Korišćenje pravnih lekova tj. apelacije „gotovo nikad nisu
uvažavane. Stalo se na staro jakobinsko stanovište iz doba Terora da bi takva
pravna zaštita značila diverzantsku sumnju u narodni sud i revolucionarno
pravosuđe. Da je žalba na presudu drugi neprijateljski akt okrivljenog,
podmukli produžetak njegove prljave kontrarevolucionarne rabote. Boljševici su
ovo načelo usavršili do apsurda, njegove krajnje logičke potencije, a njihovi
ih učenici poslušno raširili po svetu“ (Skakavci,
treći tom:590-91).
Analizirajući krivično
zakonodavstvo Sovjetskog Saveza 40 godina posle pobede (revolucije) u Političkim sveskama (223-4) Pekić
dedukuje da je to „velika suma
varvarizama“ i da ono „brani genocide komunista“ nad ruskim narodom. To je bilo moguće zbog
diktature KPSS. Prema Lenjinu diktatura
je „nikakvim zakonima neograničena vlast“. To Borislav Pekić oštro odbacuje i
zalaže se za „svim zakonima određenu vlast“. U diktaturi se za poslušnost može
sve kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda
stoji strah kao regulator lojalnosti. (Političke
sveske:104-5). Povodom „konvejerskog
sistema pravnih ubistava u Sovjetskom Savezu kao novom koraku prema savršenoj
budućnosti“ (Skakavci:III:109) Pekić
kaže da socijalistička pravda ima hunski karakter.
No comments:
Post a Comment