Pekić i totalitarizam, III deo

 

Pekić i totalitarizam, III deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić

             Totalitarno ustrojeno društvo je nedemokratsko budući da njime vlada samo jedna partija. U Sovjetskom Savezu, istočnoj Evropi i Jugoslaviji bila je to komunistička partija. Socijalističku utopijsku filozofiju Pekić podvrgava sudu „povesne empirije –rumunskog genocida, berlinskog zida, montiranih procesa „narodnim neprijateljima“, ruskih legalnih pogroma, tenkova na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova, nezasitog polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma, radikalnog narodnog osiromašenja, policijskog terora, jednopartijskog monopola nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma, represije i logorskog koncepta državne organizacije, niskog životnog standarda, masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći“ ( Skakvci:III:266.).   

Vrhunski imperativ komunista je partijnost. „Pravedna ili nepravedna, to je moja partija“. Ovu takoreći svetu formulu partijnosti iz pera Đerđa Lukača u  Postscriptumu, Borislav Pekić razložno kritikuje i sasvim odbacuje: “NE POSTAJE  PARTIJA PRAVEDNA ZATO ŠTO JE MOJA, NEGO SE PRETPOSTAVLJA DA SAM JE IZABRAO ZATO ŠTO JE PRVEDNA, DA JE POSTALA MOJA, ZATO ŠTO JE BILA PRAVEDNA. Ako ona to prestane da bude, prestaje eo ipso da bude moja, jer ja sam joj pristupio pod pretpostavkom da je pravedna.

Otpadanje ovog uslova čini od mog pristajanja jedan nemoralan akt. Ovo se naravno ne mora svakada ticati ciljeva jedne  partije, ALI JE BEZMALO UVEK PRIRODNO DA CILJ BIVA POSTEPENO MODELIRAN PREMA SREDSTVIMA KOJA SE ZA NJEGOVO OSTVARENJE UPOTREBLJAVAJU“ (Političke sveske:219-20). Upotrebljena sredstva jarko svedoče o prirodi ciljeva.

U „Zatvorskim karakteristikama socijalističke slobode“ čitamo: „Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor....U socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz  praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume“ (Skakavci, tom treći:603). Pekić naglašava da u komunističkom društvu postoji stroga hijerarhija funkcija i njihova pristupačnost samo određenom sloju građana   (Skakavci, treći tom: 602).

Na Petom kongresu saveza književnika Jugoslavije Milan Bogdanović se proslavio stavom: “U granicama opšte ideje našeg socijalizma, jugoslovenskim piscima je ostavljena puna sloboda da stvaraju prema njihovim unutrašnjim težnjama i potrebama“. Borislav Pekić  to komentariše: “FANTASTIČNA DEFINICIJA SLOBODE JEDNOG KOMUNISTIČKOG PISCA: “Sloboda  u granicama  ideje!“ postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u „granicama ideje“ ALI MOJE IDEJE! NE IDEJE NA KOJU SAM OSUĐEN! (Političke sveske:221-2).   

   Promišljajući francusku, rusku i jugoslovensku revoluciju u  gotskoj hronici  Novi Jerusalim  i  Političkim sveskama     Pekić veliku pažnju  posvećuje i  teroru. „Teror je za revoluciju ono što je  krv za organizam; on ispunjava  revolucionarni krvotok i jemči onu društvenu  asimilaciju i disimilaciju, koja garantuje progres; najzad, teror daje toplotu po sebi ravnodušnim principima u ime kojih se revolucija podiže.; kad prestane teror, kroz vene jedne nacije više ne protiče revolucija.

               Teror se ne može  diktirati, ni kontrolisati. Ali ga je moguće upraviti.

                Prezasićenost. Opasno je dovesti teror do izvan granica ljudske podnosivosti, jer on ima svoju svrhu samo tamo gde njegove preteranosti nisu uništile nagon za  održanjem. TAMO GDE SE ČOVEK ADAPTIRA NA SMRT, ONA OD RAZLOGA STRAHA POSTAJE SREDSTVO SRČANOSTI. Teror je efikasan samo ako je upravljen na život kome je stalo do sebe.

                 Prividan teror. Kao izvrstan primerak terora koji je postigao svoju revolucionarnu svrhu, a nije sebe opteretio izlišnim krvoprolićima, treba spomenuti onu njegovu psihološku varijantu koju je iskoristio Fuše kao komesar Konventa nantske oblasti“ (Političke sveske:123 - 4). U Skakavcima  (tom treći: 409-10) Pekić objašnjava kako strah menja ličnost i  zašto tiranije uspevaju. Tajna je u  razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica. „Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne.

Kada se otkrije, recimo, neka stvarna organizacija, prođe period hapšenja, a vi ste još na slobodi, pa se okonča i sudski proces, a po vas još ne dolaze, trebalo bi da ste najzad mirni. Ali niste. Niste i ako organizacija nije stvarna. Kao u sovjetskim čistkama. Jer kada pokupe sve iz najbliže okoline pohapšenih, a vas ostave, pa potom pokupe i one iz dalje okoline, a vi ste još na slobodi, to ne znači da na red nećete doći u nekom trećem krugu sumnjičenja.

Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog mehanizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane,  u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se s njim sada borimo. Ali kako...Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali“.

                U „Zatvorskim karaksteristikama socijalističke slobode“ Pekić obrazlaže  da se „društveno pletivo socijalističke slobode...od tamničkog ne razlikuje kakvoćom, već količinom svojih vidljivih čvorova“ (Skakavci, tom treći:144.), da  je ona  neka vrsta zatvora zbog sveopšte kontrole populacije: “Unutar države građani se neprestano kontrolišu, motri njihovo držanje, proverava njihova lojalnost, nadzire njihov život. Stalnim progonima, neizvesnog smera drže se u strahu i pokornosti....Stvoren je sistem međusobne građanske kontrole koji upotpunjuje državnu na svim nivoima: porodičnom, kućnom, uličnom, kvartovskom i gradskom, dovršenu kontrolom na radnom i javnom mestu...

Čovek ako sam nije, a želi nešto poverljivo reći, okreće se da vidi prisluškuje li ga neko, a potom govori tiho, jedva čujno, partneru na uho. Najpre samo na javnom mestu, potom i u kući“ (Skakavci, treći tom:585). U totalitarnoj državi onemogućena je komunikacija sa spoljnjim svetom i razmena informacija: „Sve informacije prolaze kroz propagandni filter vladinih i  partijskih agitprop službi, gde doživljavaju pragmatičnu permutaciju, te do vas dolaze primerene promenljivim taktičkim potrebama vlasti i njene trenutne političke orijentacije...Što od takvih informacija dobijate nije ni surogat istine... Stoga su informacije izopačene, nepouzdane, ukratko – neupotrebljive“ (Skakavci, treći tom: 586-7).

                     Promišljajući idealni tip realsocijalističke slobode B. Pekić piše da se represija i teror  zasnivaju na strogim ali ambiguitetnim (dvosmislenim) zakonima i širenju straha. Krivični kriterijumi su enormno prošireni, zahvaljujući nepreciznim zakonima, sličnim robijaškom Kućnom redu. Nepreciznosti su belodane gotovo u svakoj rečenici, mogućnosti za zloupotrebu (zakona) neograničene. „Onda nije nikakvo čudo da statistike članu 133 Krivičnog zakonika SFRJ daju primat u represiji kao najpogodnijem sredstvu za obračun s političkim neistomišljenicima.

                       A kad aktuelna represija izostane, deluje strah od nje. Strah što je oštrom i proizvoljnom primenom zakona u srcima građana nastao, podgrevan je neprestanim kampanjama budnosti i otkrivanjem sve novih i novih neprijateljskih, špijunskih i saboterskih punktova... Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i uđete u kategoriju načelno klasno krivih.“(Skakavci, treći tom: 588-90).

Zato Pekić zaključuje da su (komunistički) zakoni drakonski  i da se arbitrarno zloupotrebljavaju, da postoji pravna nesigurnost i odsustvo svake pravne zaštite. Korišćenje pravnih lekova tj. apelacije „gotovo nikad nisu uvažavane. Stalo se na staro jakobinsko stanovište iz doba Terora da bi takva pravna zaštita značila diverzantsku sumnju u narodni sud i revolucionarno pravosuđe. Da je  žalba na presudu drugi neprijateljski akt okrivljenog, podmukli produžetak njegove prljave kontrarevolucionarne rabote. Boljševici su ovo načelo usavršili do apsurda, njegove krajnje logičke potencije, a njihovi ih učenici poslušno raširili po svetu“ (Skakavci, treći tom:590-91).

Analizirajući krivično zakonodavstvo Sovjetskog Saveza 40 godina posle pobede (revolucije) u Političkim sveskama (223-4) Pekić dedukuje da je to  „velika suma varvarizama“ i da ono „brani genocide komunista“ nad  ruskim narodom. To je bilo moguće zbog diktature KPSS. Prema Lenjinu diktatura je „nikakvim zakonima neograničena vlast“. To Borislav Pekić oštro odbacuje i zalaže se za „svim zakonima određenu vlast“. U diktaturi se za poslušnost može sve kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti. (Političke sveske:104-5).  Povodom „konvejerskog sistema pravnih ubistava u Sovjetskom Savezu kao novom koraku prema savršenoj budućnosti“ (Skakavci:III:109) Pekić kaže da socijalistička pravda ima hunski karakter.