Pekić i totalitarizam, IV deo, Istraživački centar DS, @ Slavko Tadić
U poetičkom „šifrarniku“ i nekoj vrsti vodiča (za putovanje kroz opus), u
gotskoj hronici Novi Jerusalim postoji
neobičan glosar osobene zatvorske civilizacije i antropologije
robije. Kao što je jevanđelist Jovan u „Otkrivenju“ imenovao i opisao Carstvo
Božije posle boja kod Armagedona i obaranja Satane u ognjeno jezero, tako je i
Borislav Pekić u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim na severu Sibira opisao
totalitarnu zatvorsku civilizaciju posredstvom njenog specijalnog rečnika. On je sastavljen na osnovu
bogate logorološke literature na čijem pročelju su knjige Solženjicina i
Šalamova.
Pekić objašnjava ključne reči
ove civilizacije: arhipelag, Gulag, zek, zečka, komunalizam, dijalektika,
Politbiro, tufta, NKVD/ČEKA/GPU, mahorka, slon, paraša, kulak, stražar,
dvuhsotka, stolipin, prozivka. U ovoj knjizi Pekić parodira francusku, rusku i
jugoslovensku revoluciju jer su porodile totalitarne tvorevine koje su uništile
i porobile milione ljudi širom globusa.
Masovno i masivno kršenje elementarnih ljudskih prava je stalna praksa i
nacizma/fašizma i njihovog pobratima staljinizma. Srećom, Evropa se ove pošasti
oslobodila, ali ova „promašena verzija humaniteta“ stoluje u još
nekim delovima globusa.
„Izgrađujući socijalizam kao
svoj prirodan model, komunisti su nas zamorili, ali nas nisu
ubedili. Onda su nas počeli plašiti, ali nas ni tada nisu ubedili. Ponižavali
su nas, nisu ubedili. Mučili su nas, i opet nisu ubedili. Sada se menjaju, a ni
sad nas ne ubeđuju....
Stoga, ceneći napore što su
ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to
nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa
drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore.
Njima je potreban odmor od
istorije, nama od njih.
Zato im preporučujemo ono
što je Kromvel poručio Dugom parlamentu, u predvečerje Engleske revolucije:
Isuviše ste ovde sedeli za ono malo dobra koje ste nam doneli. Idite,
za ime Boga idite, i da vas naše oči više nikada ne vide! (Odmor od
istorije: 48-9).
„Moj otpor komunizmu
nije poticao od ubeđenja da će on zemlju dovde dovesti. On je bio posledica
građanskog odgoja i mog crnogorskog
temperamenta....TEK SADA SA PUNOM ODGOVORNOŠĆU I BEZ STRAHA MOGU REĆI DA SAM
BIO U PRAVU. Nijedan dan od svih godina robije nisam izgubio (mada sve jesam):
borio sam se za istinu...“ (Odmor od istorije: 179.).
Veliki gospodin Borislav
Pekić bio je humanista par excellence. Njegov doprinos domaćoj
kulturi ljudskih prava je dragocen budući da je na ovom „poluostrvu čuda“
snagom argumenata i imaginacije razarao tradicionalističke kanone. Štedro je
sejao argumente protiv moralno, pravno i egzistencijalno protivurečne, duhovno
nedelatne i vaspitno neproizvodne smrtne kazne.
„Smrtna kazna je najpre moralno protivurečna jer njome, prvo,
kažemo da je život čovekov neotuđiv posed a zatim mu ga oduzimamo. Civilizacija
koja može programski da se liši nečega na čemu počiva i njena suština i njen
opstanak, da se, dakle, odrekne života i da ga drugom odrekne, civilizacija je
– smrti. Svaka izvršena smrtna kazna zato je stupanj čina kolektivnog
samoubitstva.
Smrtna kazna je i pravno protivurečna, jer osuđuje na nešto što je po definiciji izvan
sfere onoga što se, opet po definiciji, njome štiti.
Smrtna kazna
je duhovno
nedelatna, jer onemogućuje okajavanje greha, jedinu autentičnu kaznu za
zločin. Samo kazna na život krivicu iskupljuje. Smrt oslobađa krivice. Između
nje i oslobađanja od kazne razlika je terminološka. Prava bi kazna bila – na
život. Ne doživotna robija, već kako je rečeno – na život.“
Iako „ove gore ne ljube regule“(Njegoš)
regulativa Saveta Evrope je naterala našu državu da, nakon „refolucije“ (Timoti
Garton Eš) od 05. 10. 2000-te usaglasi dotadašnje propise i uvrsti se među 125
država koje su do jula 2 006.g. ukinule ovu najtežu kaznu (V. Dimitrijević:
148.) automatskim izricanjem vremenske od 20 godina.
Korišćena
literatura:
1.
Borislav Pekić: Političke sveske, Novi Sad: Solaris,
Stilos, 2 001.
2.
Borislav Pekić: Godine koje su pojeli skakavci I-III,
Bgd.:1987-90.
3.
Borislav Pekić: Odmor od istorije: Beograd: BIGZ,
l993.
4.
Borislav Pekić:
Novi Jerusalim, Beograd: SKZ, 1997.
5.
Vojin Dimitrijević, Dragoljub Popović, Tatjana Papić,
Vesna Petrović: Međunarodno pravo ljudskih prava, Bgd: Beogradski centar za ljudska
prava, 2 006.g.
No comments:
Post a Comment