Pekić,
iskonski demokrata I deo, Istraživački centar DS, @ G. Tešić
Biografija Borislava Pekića jeste od onih retkih
spomenika pred kojim se mora stajati mirno, ne zato da bismo bili potomci onih
nekih tradicija koje su to poštovanje i taj dostojanstveni čin prosto poništili
ili učinili od njega nešto drugo već zato što ona to uistinu zaslužuje.
Potrudiću se da budem kratak poštujući veliki broj
učesnika koji se odazvao našem ljubaznom pozivu da se progovori o Pekiću,
iskonskom demokrati, na pravi način, u pravo vreme, i na pravom mestu, ovde u
Istraživačko- izdavačkom centru DS, dakle pod krovom stranke u kojoj i za koju
je sve učinio. Čini mi se da je sada vreme kada treba podsetiti i na
stvaralačku biografiju Borislava Pekića, na njegove ideje, njegovu filozofiju,
njegovu etiku, njegovu političku misao.
Pekićevo književno delo bar koliko-toliko poznajemo,
dok njegove političke ideje, njegovu etiku, usuđujem se reći, ponajmanje
poznajemo i one se ponajmanje baštine u ovim našim vremenima. Zašto je to tako,
verovatno će i današnji skup dati neke odgovore. Živimo u vremenima kada se tradicija
prezire, ne poštuje i zato mi se učinilo da je moguće govoriti o Pekiću kao
modernom Dositeju XX veka, preciznije, čini mi se da je moguće poređenje na
relaciji Dositej – Pekić. Svojevremeno sam na književnoj večeri u Šapcu,
govoreći o knjizi gospodina Desimira Tošića Istorija Demokratske stranke,
sasvim slučajno otkrio, nehotice dakle, da je gospodin Tošić jedan od najvećih
i najčestitijih dositejevaca srpske političke scene danas (verovatno i jedini
koji je kao dečak, školarac, iščitao Dositeja i iz njegovih dela, dalekih
tridesetih godina proteklog veka, izvadio ispise, dositejevski duh mu je i
danas, paradigma evropske modernosti Srbije, dakle osnova jedne tradicije koja
je marginalizovana.
Danas, i ovde, kada govorimo o Pekiću, ne slučajno, verujem
da je Pekić baštinik dositejevske tradicije. Dositej je imao svoje manastire,
svoje evropske univerzitete, a Borislav Pekić je, videli smo, imao svoje
zatvorske ćelije u kojima je izučio sve ono što je najčestitije i najčasnije i
za šta je ulog ogroman, jer je zalog njegov život. U srpskoj književnosti i
kulturi, po svemu sudeći, nemamo dostojanstvenijeg i doslednijeg nastavljača te
dositejevske evropske tradicije. Ako se uporede njihovi životni putevi i kada
se pogleda kuda je sve išao i kroz kakav je kal prolazio Borislav Pekić, imam
utisak da su se ti putevi do te mere izukrštali da u mnogo čemu podsećaju jedan
na drugi.
Borislav Pekić je napisao, i izgovorio na nekom od skupova
Demokratske stranke, rečenice koje otkrivaju suštinske stvari u odnosu
demokratije nacije koja nas i danas potresaju: „Kao demokrati, nikad ne
dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i
demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju je
demokratija njen izabrani cilj. Demokratija i Nacija – DA! Demokratija ili
Nacija – NE!“ To je mogao da izgovori čovek visokih moralnih načela,
najvredniji među vrednima, stvaralac koji je znao šta su mu koreni, dakle šta
mu je tradicija, a i da su ti koreni duboko u onome što jeste civilizacija.
To je mogao da izgovori najveći intelektualac u
srpskome književnom vilajetu, i to je moralo, i mora, imati i dan-danas snagu
zavetne reči. I nije samo to ono što bi se danas moralo prihvatiti kao
testamentarni poziv na čestitost, moralnost, plemenitost, poštenje, razum,
dijalog, toleranciju, poštovanje. Pekić, politički mislilac u srpskom jeziku,
jeste prvi među veoma retkim kojim bi se srpski narod, a i mnogo šire, mogao
morao ponositi. Pekić je bio Veliki Čovek, iskonski u svemu onome što ga je
činilo velikim, nenadmašnim. Neponovljivim i nikad dosegnutim, najređi među
retkim iz čijeg bi se život i dela mnoge buduće generacije mogle napajati
snagom i vedrinom kao sa najčistijeg istočnika, vrela …
Pekića, književnika, sasvim sigurno, poznajemo –
Pekića, mislioca, dakle filozofa, etičara, političkog mislioca – tek valja otkrivati.
I današnji skup o Borislavu Pekiću osećam kao apoteozu njegovoj demokratsko
misli. Demokratija je Pekiću bila nasušni hleb, ideja u koju je bez ostatka
verovao, za nju je i život rizikovao. Jednom prilikom Pekić je, govoreći mladim
demokratama – omladincima, rekao:
„Član sam
Demokratske stranke, govorim u njeno ime, ali ću u ovom, za mene naročitom,
trenutku uzeti slobodu da govorim i u svoje.
Molim vas da
ovo što ću reći ne primite kao govor nego kao svođenje sopstvenog računa i on
je stoga, kako saldima dolikuje, pisan:
Ne lažimo u
javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano
nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na
gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni
koji ga nikad nisu imali. O tome se raspitajte kod naših komunističkih prvaka,
mučeničkih rekonvalescenata od moralne amnezije, koji kraj svih originalnih
čudesa kojima su nas štedro obdarili, i još obdaruju, velikodušno nam pokloniše
i sopstvenu ratnu i mirnodopsku istoriju u onoliko nepodudarnih verzija koliko
tih prvaka, statistički, u ovoj zemlji ima.
Sačuvajmo
veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema
napretka. Ne sumnjajmo pri
tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad,
da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije
plodove donosi. Komunisti ovaj nauk nikad nisu naučili, valjda i stoga što se
on protivi načelima dijalektičke istorijske nužnosti, po kojoj su predvideli
sve, sve osim svoje propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali. Tako
su postigli da svi sumnjamo u njih. Njihove zablude uvek su bile izabrane
istine datog časa. Zato su i njihove izabrane istine zablude svakog od tih
časova.
Istrajno i
časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu
savršenih načela nema. O sudbini obožavatelja totalne istine možete se
obavestiti takođe kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje nego
suvišak vere.
Ne plašimo se
da menjamo mišljenje, ali ne kad novo služi nama nego kad unapređuje naše
poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je
mnogo svetaca beatifikaciju zaslužilo promenom mišljenja i da bi Savle nepoznat
ostao da nije postao Pavle. Sveci ne verujem da možemo postati, pa je jasno šta
ćemo biti ako prema novim saznanjima ostanemo zatvoreni, a prema nuždi da po
svaku cenu vladamo otvoreni, kako čine komunisti i toga se ne stide.
Ne
reprodukujmo gore od sebe. Oni će nas podupirati ali obeščastiti svako naše
delo. Komunisti nas javno izveštavaju kalko su to radili, a kako danas rade
vidimo.
Ne mislimo da
postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe
patnje. Nikad takav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava
sredstva. Pošto su nas komunisti, i do sada, svemu podučili, i tu im
instruktorska čast pripada.
Znajmo da smo
jednovremeno pripadnici jednog naroda kome mnogo dugujemo, ali i građani, kome
taj narod nešto duguje. U prvom redu slobodu, pravdu i pravo na ličnu sreću
zbog koje smo se u zajednicu i udružili.
Nečiji smo
potomci ali ćemo biti i nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni
one koje ćemo mi roditi. Ali više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su
sebe, a i nas, usput, izdali komunisti.
Lični je
moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni
jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa
žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.
Nemojmo
dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo
objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga
ne izvedemo.
No comments:
Post a Comment