Pekić, iskonski demokrata I deo

 

Pekić, iskonski demokrata I deo, Istraživački centar DS, @ G. Tešić

Biografija Borislava Pekića jeste od onih retkih spomenika pred kojim se mora stajati mirno, ne zato da bismo bili potomci onih nekih tradicija koje su to poštovanje i taj dostojanstveni čin prosto poništili ili učinili od njega nešto drugo već zato što ona to uistinu zaslužuje.

Potrudiću se da budem kratak poštujući veliki broj učesnika koji se odazvao našem ljubaznom pozivu da se progovori o Pekiću, iskonskom demokrati, na pravi način, u pravo vreme, i na pravom mestu, ovde u Istraživačko- izdavačkom centru DS, dakle pod krovom stranke u kojoj i za koju je sve učinio. Čini mi se da je sada vreme kada treba podsetiti i na stvaralačku biografiju Borislava Pekića, na njegove ideje, njegovu filozofiju, njegovu etiku, njegovu političku misao.

Pekićevo književno delo bar koliko-toliko poznajemo, dok njegove političke ideje, njegovu etiku, usuđujem se reći, ponajmanje poznajemo i one se ponajmanje baštine u ovim našim vremenima. Zašto je to tako, verovatno će i današnji skup dati neke odgovore. Živimo u vremenima kada se tradicija prezire, ne poštuje i zato mi se učinilo da je moguće govoriti o Pekiću kao modernom Dositeju XX veka, preciznije, čini mi se da je moguće poređenje na relaciji Dositej – Pekić. Svojevremeno sam na književnoj večeri u Šapcu, govoreći o knjizi gospodina Desimira Tošića Istorija Demokratske stranke, sasvim slučajno otkrio, nehotice dakle, da je gospodin Tošić jedan od najvećih i najčestitijih dositejevaca srpske političke scene danas (verovatno i jedini koji je kao dečak, školarac, iščitao Dositeja i iz njegovih dela, dalekih tridesetih godina proteklog veka, izvadio ispise, dositejevski duh mu je i danas, paradigma evropske modernosti Srbije, dakle osnova jedne tradicije koja je marginalizovana.

Danas, i ovde, kada govorimo o Pekiću, ne slučajno, verujem da je Pekić baštinik dositejevske tradicije. Dositej je imao svoje manastire, svoje evropske univerzitete, a Borislav Pekić je, videli smo, imao svoje zatvorske ćelije u kojima je izučio sve ono što je najčestitije i najčasnije i za šta je ulog ogroman, jer je zalog njegov život. U srpskoj književnosti i kulturi, po svemu sudeći, nemamo dostojanstvenijeg i doslednijeg nastavljača te dositejevske evropske tradicije. Ako se uporede njihovi životni putevi i kada se pogleda kuda je sve išao i kroz kakav je kal prolazio Borislav Pekić, imam utisak da su se ti putevi do te mere izukrštali da u mnogo čemu podsećaju jedan na drugi.

Borislav Pekić je napisao, i izgovorio na nekom od skupova Demokratske stranke, rečenice koje otkrivaju suštinske stvari u odnosu demokratije nacije koja nas i danas potresaju: „Kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju je demokratija njen izabrani cilj. Demokratija i Nacija – DA! Demokratija ili Nacija – NE!“ To je mogao da izgovori čovek visokih moralnih načela, najvredniji među vrednima, stvaralac koji je znao šta su mu koreni, dakle šta mu je tradicija, a i da su ti koreni duboko u onome što jeste civilizacija.

To je mogao da izgovori najveći intelektualac u srpskome književnom vilajetu, i to je moralo, i mora, imati i dan-danas snagu zavetne reči. I nije samo to ono što bi se danas moralo prihvatiti kao testamentarni poziv na čestitost, moralnost, plemenitost, poštenje, razum, dijalog, toleranciju, poštovanje. Pekić, politički mislilac u srpskom jeziku, jeste prvi među veoma retkim kojim bi se srpski narod, a i mnogo šire, mogao morao ponositi. Pekić je bio Veliki Čovek, iskonski u svemu onome što ga je činilo velikim, nenadmašnim. Neponovljivim i nikad dosegnutim, najređi među retkim iz čijeg bi se život i dela mnoge buduće generacije mogle napajati snagom i vedrinom kao sa najčistijeg istočnika, vrela …

Pekića, književnika, sasvim sigurno, poznajemo – Pekića, mislioca, dakle filozofa, etičara, političkog mislioca – tek valja otkrivati. I današnji skup o Borislavu Pekiću osećam kao apoteozu njegovoj demokratsko misli. Demokratija je Pekiću bila nasušni hleb, ideja u koju je bez ostatka verovao, za nju je i život rizikovao. Jednom prilikom Pekić je, govoreći mladim demokratama – omladincima, rekao:

„Član sam Demokratske stranke, govorim u njeno ime, ali ću u ovom, za mene naročitom, trenutku uzeti slobodu da govorim i u svoje.

Molim vas da ovo što ću reći ne primite kao govor nego kao svođenje sopstvenog računa i on je stoga, kako saldima dolikuje, pisan:

Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali. O tome se raspitajte kod naših komunističkih prvaka, mučeničkih rekonvalescenata od moralne amnezije, koji kraj svih originalnih čudesa kojima su nas štedro obdarili, i još obdaruju, velikodušno nam pokloniše i sopstvenu ratnu i mirnodopsku istoriju u onoliko nepodudarnih verzija koliko tih prvaka, statistički, u ovoj zemlji ima.

Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjajmo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi. Komunisti ovaj nauk nikad nisu naučili, valjda i stoga što se on protivi načelima dijalektičke istorijske nužnosti, po kojoj su predvideli sve, sve osim svoje propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali. Tako su postigli da svi sumnjamo u njih. Njihove zablude uvek su bile izabrane istine datog časa. Zato su i njihove izabrane istine zablude svakog od tih časova.

Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema. O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti takođe kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere.

Ne plašimo se da menjamo mišljenje, ali ne kad novo služi nama nego kad unapređuje naše poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je mnogo svetaca beatifikaciju zaslužilo promenom mišljenja i da bi Savle nepoznat ostao da nije postao Pavle. Sveci ne verujem da možemo postati, pa je jasno šta ćemo biti ako prema novim saznanjima ostanemo zatvoreni, a prema nuždi da po svaku cenu vladamo otvoreni, kako čine komunisti i toga se ne stide.

Ne reprodukujmo gore od sebe. Oni će nas podupirati ali obeščastiti svako naše delo. Komunisti nas javno izveštavaju kalko su to radili, a kako danas rade vidimo.

Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje. Nikad takav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava sredstva. Pošto su nas komunisti, i do sada, svemu podučili, i tu im instruktorska čast pripada.

Znajmo da smo jednovremeno pripadnici jednog naroda kome mnogo dugujemo, ali i građani, kome taj narod nešto duguje. U prvom redu slobodu, pravdu i pravo na ličnu sreću zbog koje smo se u zajednicu i udružili.

Nečiji smo potomci ali ćemo biti i nečiji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje ćemo mi roditi. Ali više od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao što su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti.

Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.

Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, usred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo.

Sinovi nam neće verovati.“