Pekić,
iskonski demokrata II deo, Istraživački centar DS, @ G. Tešić
Nastavak.
Tako je pisao najmoralniji,
najstameniji, najdosledniji, najpošteniji, iskonski demokrata. Tako nas, danas
i ovde, opominju Deset Pekićevih zapovesti. Da li im možemo bilo šta oduzeti,
da li im smemo bilo šta dodavati – ili bi bilo i poučno i nadasve korisno i
preko potrebno, da ih s vremena na vreme iščitavamo ne bismo li se prenuli i
nešto naučili. One jesu velika, snažna, okrepljujuća misao koja nas opominje!
Oprostićete mi što ću vam, danas i
ovde, pročitati jedan svoj zapis iz 1991. kada smo, osokoljeni, zahvaljujući
nesebičnom i preduzimljivom časnom i velikom Draganu Beliću, tadašnjem
izuzetnom uredniku Demokratije, želeli da Gospodin i Veliki Čovek i
Pisac Borislav Pekić, velikan srpske demokratske misli postane poslanik Narodne
skupštine Republike Srbije. Dakle, u retkom tematu Demokratije objavio
sam ovaj tekst.
„Borislav Pekić, usuđujem se na samom
početku ovoga zapisa reći, u srpskom, pa čak i širem, još uvek (kad ovo
izgovara, 1991. je godina!) jugoslovenskom okružju, najmoralnija je, i u svom
demokratskom uverenju najdoslednija ličnost poratnog vremena. Kažem ovo misleći
pre svega na spisateljsko okruženje. Pogotovu imajući u vidu poraznu i u
intelektualnom smislu pogubnu činjenicu pokornog, čak bih rekao i primitivnog
služenja političkim i nacionalnim birokratijama od Alpa do Ohrida.
Gospodin Pekić je u najčistijem smislu te reči u
svakoj situaciji bio intelektualac evropskog tipa, ne nasedajući varljivim
čarima tzv. Najviše forme mitingaške demokratije. A njegove spisateljske kolege
iz Francuske 7, potom oni sa Jelačićevog placa (nekada Trg Republike) i oni iz
Ljubljane itd., utrkivali su se z manifestacijama razdora, svađalaštva, ili u novogovoru
rečeno: razdruživanjima, separatizmima, otcepljivanjima …
Na mnogim tribinama većina se utrkivala da izgovore
što više gluposti, da prospu što više otrova, da dodaju što više benzina na
ionako žestoko raspaljenu vatru razaranja, uništavanja, zaboravljajući da su
njihovi saplemenici, u prvoj polovini ovog veka, naročito u vremenima kada su
stvarali Jugoslaviju, negovali diskurs izuzetnog civilizacijskog nivoa. Zašto
ne reći evropskog. A danas, u Evropu ulazimo, ili bolje rečeno želimo da uđemo,
obiljem primitivnih manifestacija. Da ih i ne spominjemo.
Eto u tom kolopletu zla i mraka
književnik Borislav Pekić nas ipak svojim intelektualnim, spisateljskim pre
svega, i političkim angažmanom uverava da još uvek ima nade za izlazak iz
„zavodljivih“ ponora pakla. Pekić je verovatno, jedini, od onih umetnika koji
svoje tamnovanje zbog demokratskih uverenja iz ranih poratnih godina, kada je
to bilo preopasno, nije pretvorio u trgovinu. I nije bio od onih koji bi tu
vrstu časne biografske činjenice u ovom trenutku iskoristio za povratak u politiku.
Naprotiv, to je Gospodin koji je od svega toga srpskoj kulturi ostavio tri
kapitalne memoarski knjige proze Godine koje su pojeli skakavci.
Jednostavno došlo je neko novo vreme sa malom šansom za demokratiju.
Ipak, pojava Borislava Pekića na
političkoj sceni Srbije velika je šansa za njenu poništenu demokratiju iz ranih
decenija XX veka. Građani su u prilici još jednom da se opredeljuju. Ovog puta
trebalo bi da se izjasne ili za rigidnu nacionalističku varijantu (više je
kandidata) ili za demokratiju evropskog uzora. To je i ispit zrelosti jedne
sredine i jednog naroda, njene kulture, ali još uvek demokratije u
nagoveštajima. Strah me je da narod ne nasedne ratnohuškačkim nakaznim nacističkim
poklicima iz mraka zla …
Izuzetna je bila pojava Borislava
Pekića kod Terazijske česme u martovskim demonstracijama studenata. Dok su
mnogi akademici, oni humanističkog ustrojstva i oni koji su celog svog veka
trgovali sa svojim disidentstvom, zdušno priklonili skutima nove vlastele,
Pekić je ipak, zajedno sa akademikom Palavestrom, koliko-toliko spasao obraz jednog
sićušnog dela Akademije. Kažu, u akademskim vlastima, da taj demokratski
Pekićev i Palavestrin čin nije našao na povoljan odjek. To je još jedan
pokazatelj Pekićeve širine, otvorenosti i demokratske doslednosti bez
uzmicanja. Borislav Pekić je velika šansa za civilizacijski spas ovog nesrećnog
naroda, jer mu je potrebno više pameti, razuma, civilizacijskog opštenja i sa
onima kojima nije mnogo do dijaloga.“
Tako sam, dakle, pisao 1991. godine, s
uverenjem da je došlo vreme potpunog preobražaja. I sami znamo: u tom času
narod je izabrao zlo. A da li nam „Deset Pekićevih zapovesti“ o demokratiji i
Demokratskoj stranci (čiji je najsvetliji simbol i dan-danas! I sigurno je da
bi bio, da je živ, i dalje njen član!, jer nije bio od onih koji (bi) je menjao
veru za večeru!), u čijem osnivanju ranih devedesetih godina XX učestvovao, a
to je, po njemu, bila „… otplata zaostalog duga vlastitoj biografiji“, govore i
o onome što je njena budućnost, za koju on zapisuje:
„Njena budućnost (Demokratske stranke,
prim G. T.) ne zavisi toliko od onih koji joj pripadaju ili je predstavljaju
već pre svega od onih koji o njoj budu sudili, koji će procenjivati postojanost
i iskrenost njenih namera, njen politički rad, a iznad svega, ozbiljnost njenih
ljudi i stranačkog programa. Isuviše smo dugo lagani da još jednu laž možemo
podneti.“
No comments:
Post a Comment