Pekić, iskonski demokrata II deo

 

Pekić, iskonski demokrata II deo, Istraživački centar DS, @ G. Tešić

Nastavak.

          Tako je pisao najmoralniji, najstameniji, najdosledniji, najpošteniji, iskonski demokrata. Tako nas, danas i ovde, opominju Deset Pekićevih zapovesti. Da li im možemo bilo šta oduzeti, da li im smemo bilo šta dodavati – ili bi bilo i poučno i nadasve korisno i preko potrebno, da ih s vremena na vreme iščitavamo ne bismo li se prenuli i nešto naučili. One jesu velika, snažna, okrepljujuća misao koja nas opominje!

          Oprostićete mi što ću vam, danas i ovde, pročitati jedan svoj zapis iz 1991. kada smo, osokoljeni, zahvaljujući nesebičnom i preduzimljivom časnom i velikom Draganu Beliću, tadašnjem izuzetnom uredniku Demokratije, želeli da Gospodin i Veliki Čovek i Pisac Borislav Pekić, velikan srpske demokratske misli postane poslanik Narodne skupštine Republike Srbije. Dakle, u retkom tematu Demokratije objavio sam ovaj tekst.

          „Borislav Pekić, usuđujem se na samom početku ovoga zapisa reći, u srpskom, pa čak i širem, još uvek (kad ovo izgovara, 1991. je godina!) jugoslovenskom okružju, najmoralnija je, i u svom demokratskom uverenju najdoslednija ličnost poratnog vremena. Kažem ovo misleći pre svega na spisateljsko okruženje. Pogotovu imajući u vidu poraznu i u intelektualnom smislu pogubnu činjenicu pokornog, čak bih rekao i primitivnog služenja političkim i nacionalnim birokratijama od Alpa do Ohrida.

Gospodin Pekić je u najčistijem smislu te reči u svakoj situaciji bio intelektualac evropskog tipa, ne nasedajući varljivim čarima tzv. Najviše forme mitingaške demokratije. A njegove spisateljske kolege iz Francuske 7, potom oni sa Jelačićevog placa (nekada Trg Republike) i oni iz Ljubljane itd., utrkivali su se z manifestacijama razdora, svađalaštva, ili u novogovoru rečeno: razdruživanjima, separatizmima, otcepljivanjima …

Na mnogim tribinama većina se utrkivala da izgovore što više gluposti, da prospu što više otrova, da dodaju što više benzina na ionako žestoko raspaljenu vatru razaranja, uništavanja, zaboravljajući da su njihovi saplemenici, u prvoj polovini ovog veka, naročito u vremenima kada su stvarali Jugoslaviju, negovali diskurs izuzetnog civilizacijskog nivoa. Zašto ne reći evropskog. A danas, u Evropu ulazimo, ili bolje rečeno želimo da uđemo, obiljem primitivnih manifestacija. Da ih i ne spominjemo.

          Eto u tom kolopletu zla i mraka književnik Borislav Pekić nas ipak svojim intelektualnim, spisateljskim pre svega, i političkim angažmanom uverava da još uvek ima nade za izlazak iz „zavodljivih“ ponora pakla. Pekić je verovatno, jedini, od onih umetnika koji svoje tamnovanje zbog demokratskih uverenja iz ranih poratnih godina, kada je to bilo preopasno, nije pretvorio u trgovinu. I nije bio od onih koji bi tu vrstu časne biografske činjenice u ovom trenutku iskoristio za povratak u politiku. Naprotiv, to je Gospodin koji je od svega toga srpskoj kulturi ostavio tri kapitalne memoarski knjige proze Godine koje su pojeli skakavci. Jednostavno došlo je neko novo vreme sa malom šansom za demokratiju.

          Ipak, pojava Borislava Pekića na političkoj sceni Srbije velika je šansa za njenu poništenu demokratiju iz ranih decenija XX veka. Građani su u prilici još jednom da se opredeljuju. Ovog puta trebalo bi da se izjasne ili za rigidnu nacionalističku varijantu (više je kandidata) ili za demokratiju evropskog uzora. To je i ispit zrelosti jedne sredine i jednog naroda, njene kulture, ali još uvek demokratije u nagoveštajima. Strah me je da narod ne nasedne ratnohuškačkim nakaznim nacističkim poklicima iz mraka zla …

          Izuzetna je bila pojava Borislava Pekića kod Terazijske česme u martovskim demonstracijama studenata. Dok su mnogi akademici, oni humanističkog ustrojstva i oni koji su celog svog veka trgovali sa svojim disidentstvom, zdušno priklonili skutima nove vlastele, Pekić je ipak, zajedno sa akademikom Palavestrom, koliko-toliko spasao obraz jednog sićušnog dela Akademije. Kažu, u akademskim vlastima, da taj demokratski Pekićev i Palavestrin čin nije našao na povoljan odjek. To je još jedan pokazatelj Pekićeve širine, otvorenosti i demokratske doslednosti bez uzmicanja. Borislav Pekić je velika šansa za civilizacijski spas ovog nesrećnog naroda, jer mu je potrebno više pameti, razuma, civilizacijskog opštenja i sa onima kojima nije mnogo do dijaloga.“

          Tako sam, dakle, pisao 1991. godine, s uverenjem da je došlo vreme potpunog preobražaja. I sami znamo: u tom času narod je izabrao zlo. A da li nam „Deset Pekićevih zapovesti“ o demokratiji i Demokratskoj stranci (čiji je najsvetliji simbol i dan-danas! I sigurno je da bi bio, da je živ, i dalje njen član!, jer nije bio od onih koji (bi) je menjao veru za večeru!), u čijem osnivanju ranih devedesetih godina XX učestvovao, a to je, po njemu, bila „… otplata zaostalog duga vlastitoj biografiji“, govore i o onome što je njena budućnost, za koju on zapisuje:

          „Njena budućnost (Demokratske stranke, prim G. T.) ne zavisi toliko od onih koji joj pripadaju ili je predstavljaju već pre svega od onih koji o njoj budu sudili, koji će procenjivati postojanost i iskrenost njenih namera, njen politički rad, a iznad svega, ozbiljnost njenih ljudi i stranačkog programa. Isuviše smo dugo lagani da još jednu laž možemo podneti.“