Pekić politika i kultura II deo, Istraživački centar DS, @ Gojko Božović
Ne odustajući od kritičke
slike materijalističke civilizacije ni u svojoj političkoj esejistici, Pekić
povezuje antropološke datosti i političke nužnosti, socijalne uzroke i
istorijsko trajanje. Otuda je slika politike i njene prirode mnogo složenija
nego što bi bila da oličava samo fiksiranu predstavu politike u jednom vremenu.
Možda je to i ključno u Pekićevom razumevanju politike.
Uzimajući u obzir nužno
delatnu i primatsku prirodu politike, Pekić veruje da politika, ipak, mora biti
zasnovana na promišljenim načelima i na odgovornom razumevanju i onoga što je
savremenost i onoga što savremenosti prethodi. Povezujući politiku sa načelima
i sa humanističkim perspektivama, zasnovanim na tradicijama političkog
moderniteta, prosvećenosti i racionalizma, Pekićeva politička esejistika predstavlja
snažno svedočanstvo o jednom istorijskom i društvenom vremenu, ali i dragocenu
zaostavštinu u kojoj su spregnuti bogata kultura, kulturnoistorijska svest,
kritička interpretacija politike kao delatnosti i vera u snagu načela.
Upravo zbog toga Pekićevi
politički eseji iz osamdesetih ili samog početka devedesetih sa tolikom snagom
razobličavaju političke uzroke društvene diskriminacije i, što je još gore,
građanske spremnosti da neke od takvih diskriminacija podrazumeva, potom
političke zloupotrebe jezika usled kojih je stvarnost izgubila svoj
prepoznatljivi lik („Odnos između jezika jedne politike i stvarnosti kojom se
bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, svrhu tog bavljenja“, kaže se u eseju
„Predlog za upotrebu jezika“).
Nikako ne na poslednjem
mestu, Pekićevi politički eseji ispituju odnos politike i slobode. „Bez političke
slobode nema ni građanske, ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim
ostalim. Građanska je trezven povraćaj dela prava ustupljenog zajednici.
Nacionalna sloboda je, pre svega, istorijska kategorija. I danas se ne može posedovati
ni celishodno koristiti ako ne postoji politička, koja će je građanski
kanalisati u najpodnošljiviji oblik samouređenja“, naglašava Pekić u jednom od
svojih najznačajnijih političkih eseja „Nacija i demokratija, a ne nacija ili
demokratija“.
Verujući u slobodu bez
prideva, jer svaki pridev slobodu suviše determiniše i samim im sužava, Pekić
naglašava kako je demokratija za naciju „njena nužna stvarnost“, a za
naciju „demokratija njen izabrani cilj“:
Ako slobodu zamišlja bez
prideva, Pekić politiku podrazumeva bez eshatoloških ciljeva. On u načelima
vidi njen uzrok i njen konsekventni smisao, ali u proglašenim eshatološkim
ciljevima neke politike vidi suštinsku opasnost, jer takva politika onemogućava
kritičku proveru svog učinka u realnom istorijskom vremenu i pred konkretnom
društvenom zajednicom.
Otuda u eseju „Poziv na
odmor od istorije“ pisac ukazuje na porazne posledice komunističkog poretka
koji je „služeći svetski istorijski Logos“, zatomio ideju slobode i načelo političke
racionalnosti. Pozivajući se na odmor od istorije, Pekić, zapravo, poziva na
povratak u realnost, u okvire načelnog i odgovornog promišljanja i proveravanja
lične i društvene sudbine u datom istorijskom vremenu, a ne sa stanovišta neke
apstraktne istorijsko-ideološke konstrukcije.
Postoji u Pekićevoj
političkoj esejistici jedan zanimljiv primer u kome se na plastičan način
pokazuje ograničavajući faktor politike i, nasuprot tome, prosvetljujući i
libertinski smisao kulture. Govoreći u jednom dnevničkom eseju iz decembra
1982. godine o „Krležinoj doživotnoj robiji“, odnosno o njegovom saputništvu u
odnosu na komunističku ideologiju, Pekić govori o Krleži kao o „zarobljeniku
jedne ideje“.
Pekićevo je pitanje zašto
Krleža ostaje zarobljenik ideologije, tog „nižeg oblika ideje“, uprkos tome što
postoje znaci da se u nečemu u tu ideologiju razočarao. Odgovor Pekić pronalazi
upravo u odnosu politike i kulture, verujući da čovek biva zarobljenik neke
ideologije samo ako njegov život prevashodno „ispunjava ideologija, a ne neki
viši duhovni sistem, neko misaono, filozofsko saznanje i svetu“. Krleža je
prema Pekiću, bio ideolog, a ne mislilac, dakle, neko ko politici nije suprotstavio
vlastitu kulturu.
Da bi se politika spojila
najpre sa načelom a potom sa realnim ljudskim vremenom, neophodno je da se
prepozna korektivni mehanizam dovoljno moćan da ukazuje na ideju odgovornosti i
na principe lične i socijalne realnosti. Takav korektivni mehanizam Pekić prepoznaje
u kulturi.
Kultura je, veruje Pekić,
korektivni mehanizam i same ljudske prirode, pa tako i društvenih konvencija i primenjenih
političkih oblika. Štaviše, Pekić uzima kulturu kao pohvalu neprirodnosti. Tek
zahvaljujući kulturi, ljudsko društvo počinje da usvaja i usavršava oblike
društvene i političke komunikacije koji u samoj prirodi ne postoje.
„Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske
zajednice, istovremeno i njen najprirodniji oblik“, kaže Pekić.
Demokratija je neprirodna
utoliko što podrazumeva odustajanje „od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog
ubeđenja da smo od drugih vredniji“. Ali da bismo odustali od onog što je
prirodno, ali nepodnošljivo, i izabrali ono što je neprirodno, ali predstavlja
„podnošljiv egzistencijalni sklad“, neophodna je kulture kao sila neprestanog
ličnog i socijalnog usavršavanja, kao obliku kome postajemo svesni i prednosti
i ograničenja, kao ono što „Građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao“.
Povezujući politiku i
kulturu, Pekić kulturu čini socijalno odgovornom, pokazujući još jedno njeno
vitalno važno lice, pomalo zanemareno u modernim vremenima, dok politici
postavlja nedvosmislen i poverljiv kriterijum odgovornosti. Politika bez
kulture lako postaje prirodna, ali se onda u društvu koje oblikuje sila takve politike
pojavljuju svi oni infernalni instinkti o kojima je dragoceno svedočanstvo sama
književnost Borislava Pekića.
No comments:
Post a Comment