Pekić politika i kultura II deo

 

Pekić politika i kultura II deo, Istraživački centar DS, @ Gojko Božović

Ne odustajući od kritičke slike materijalističke civilizacije ni u svojoj političkoj esejistici, Pekić povezuje antropološke datosti i političke nužnosti, socijalne uzroke i istorijsko trajanje. Otuda je slika politike i njene prirode mnogo složenija nego što bi bila da oličava samo fiksiranu predstavu politike u jednom vremenu. Možda je to i ključno u Pekićevom razumevanju politike.

Uzimajući u obzir nužno delatnu i primatsku prirodu politike, Pekić veruje da politika, ipak, mora biti zasnovana na promišljenim načelima i na odgovornom razumevanju i onoga što je savremenost i onoga što savremenosti prethodi. Povezujući politiku sa načelima i sa humanističkim perspektivama, zasnovanim na tradicijama političkog moderniteta, prosvećenosti i racionalizma, Pekićeva politička esejistika predstavlja snažno svedočanstvo o jednom istorijskom i društvenom vremenu, ali i dragocenu zaostavštinu u kojoj su spregnuti bogata kultura, kulturnoistorijska svest, kritička interpretacija politike kao delatnosti i vera u snagu načela.

Upravo zbog toga Pekićevi politički eseji iz osamdesetih ili samog početka devedesetih sa tolikom snagom razobličavaju političke uzroke društvene diskriminacije i, što je još gore, građanske spremnosti da neke od takvih diskriminacija podrazumeva, potom političke zloupotrebe jezika usled kojih je stvarnost izgubila svoj prepoznatljivi lik („Odnos između jezika jedne politike i stvarnosti kojom se bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, svrhu tog bavljenja“, kaže se u eseju „Predlog za upotrebu jezika“).

Nikako ne na poslednjem mestu, Pekićevi politički eseji ispituju odnos politike i slobode. „Bez političke slobode nema ni građanske, ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. Građanska je trezven povraćaj dela prava ustupljenog zajednici. Nacionalna sloboda je, pre svega, istorijska kategorija. I danas se ne može posedovati ni celishodno koristiti ako ne postoji politička, koja će je građanski kanalisati u najpodnošljiviji oblik samouređenja“, naglašava Pekić u jednom od svojih najznačajnijih političkih eseja „Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija“.

Verujući u slobodu bez prideva, jer svaki pridev slobodu suviše determiniše i samim im sužava, Pekić naglašava kako je demokratija za naciju „njena nužna stvarnost“, a za naciju „demokratija njen izabrani cilj“:

Ako slobodu zamišlja bez prideva, Pekić politiku podrazumeva bez eshatoloških ciljeva. On u načelima vidi njen uzrok i njen konsekventni smisao, ali u proglašenim eshatološkim ciljevima neke politike vidi suštinsku opasnost, jer takva politika onemogućava kritičku proveru svog učinka u realnom istorijskom vremenu i pred konkretnom društvenom zajednicom.

Otuda u eseju „Poziv na odmor od istorije“ pisac ukazuje na porazne posledice komunističkog poretka koji je „služeći svetski istorijski Logos“, zatomio ideju slobode i načelo političke racionalnosti. Pozivajući se na odmor od istorije, Pekić, zapravo, poziva na povratak u realnost, u okvire načelnog i odgovornog promišljanja i proveravanja lične i društvene sudbine u datom istorijskom vremenu, a ne sa stanovišta neke apstraktne istorijsko-ideološke konstrukcije.

Postoji u Pekićevoj političkoj esejistici jedan zanimljiv primer u kome se na plastičan način pokazuje ograničavajući faktor politike i, nasuprot tome, prosvetljujući i libertinski smisao kulture. Govoreći u jednom dnevničkom eseju iz decembra 1982. godine o „Krležinoj doživotnoj robiji“, odnosno o njegovom saputništvu u odnosu na komunističku ideologiju, Pekić govori o Krleži kao o „zarobljeniku jedne ideje“.

Pekićevo je pitanje zašto Krleža ostaje zarobljenik ideologije, tog „nižeg oblika ideje“, uprkos tome što postoje znaci da se u nečemu u tu ideologiju razočarao. Odgovor Pekić pronalazi upravo u odnosu politike i kulture, verujući da čovek biva zarobljenik neke ideologije samo ako njegov život prevashodno „ispunjava ideologija, a ne neki viši duhovni sistem, neko misaono, filozofsko saznanje i svetu“. Krleža je prema Pekiću, bio ideolog, a ne mislilac, dakle, neko ko politici nije suprotstavio vlastitu kulturu.

Da bi se politika spojila najpre sa načelom a potom sa realnim ljudskim vremenom, neophodno je da se prepozna korektivni mehanizam dovoljno moćan da ukazuje na ideju odgovornosti i na principe lične i socijalne realnosti. Takav korektivni mehanizam Pekić prepoznaje u kulturi.

Kultura je, veruje Pekić, korektivni mehanizam i same ljudske prirode, pa tako i društvenih konvencija i primenjenih političkih oblika. Štaviše, Pekić uzima kulturu kao pohvalu neprirodnosti. Tek zahvaljujući kulturi, ljudsko društvo počinje da usvaja i usavršava oblike društvene i političke komunikacije koji u samoj prirodi ne postoje. „Demokratija je, ma koliko je smatrali najboljim od svih rđavih vidova ljudske zajednice, istovremeno i njen najprirodniji oblik“, kaže Pekić.

Demokratija je neprirodna utoliko što podrazumeva odustajanje „od prirodnih instinkata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji“. Ali da bismo odustali od onog što je prirodno, ali nepodnošljivo, i izabrali ono što je neprirodno, ali predstavlja „podnošljiv egzistencijalni sklad“, neophodna je kulture kao sila neprestanog ličnog i socijalnog usavršavanja, kao obliku kome postajemo svesni i prednosti i ograničenja, kao ono što „Građanskoj civilizaciji daje duhovni smisao“.

Povezujući politiku i kulturu, Pekić kulturu čini socijalno odgovornom, pokazujući još jedno njeno vitalno važno lice, pomalo zanemareno u modernim vremenima, dok politici postavlja nedvosmislen i poverljiv kriterijum odgovornosti. Politika bez kulture lako postaje prirodna, ali se onda u društvu koje oblikuje sila takve politike pojavljuju svi oni infernalni instinkti o kojima je dragoceno svedočanstvo sama književnost Borislava Pekića.