Pages

Friday, September 09, 2022

Pekićeva dužnost, I deo, Istraživački centar DS


Pekićeva dužnost, I deo, Istraživački centar DS, @ Jasmina Ahmetagić

1. Demokratija je ljubav prema istini

U savremenom svetu naziv ne izražava suštinu neke pojave ili stvari, a odavno je poznato svojstvo jezika da otkriva, objašnjava, ali i skriva i manipuliše. U svakodnevlju naziv počesto služi tome da imenovanom pripiše kvalitet koji ovaj suštinski ne poseduje. Tako imenovanje stvari postaje sredstvo manipulacije. Zastranjenja Demokratske stranke mogu biti takva i tolika da poriču demokratiju kao vrednost.

Pitanje je da li bi Borislav Pekić pripadao Demokratskoj stranci, kakva je ona danas. Odnosno, da li bi Borislav Pekić našao da upravo ova stranka najbolje oličava one ideale u ime kojih je u politiku i ušao. Ovim ne tvrdim da ne bi. Tvrdim da je izvesno da bi je kritici podvrgao, jer ne samo da misliti pekićevski znači ništa ne podrazumevati i sve podvrgavati sumnji već je preispitivanje način na koji Pekić nečemu pripada.

Čitav Pekićev opus, odnosno njegov život, jer je u slučaju ovog pisca to nerazdvojivo insistira na demokratiji kao ključnoj vrednosti koju treba ostvari(va)ti. Najeksplicitnije u svojoj memoarskoj prozi Godine koje su pojeli skakavci, ali i u drugim, esejističkim knjigama (Odmor od istorije, Tamo gde loze plaču), kao i u svojoj epistolarnoj prozi (Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine, Poslednja pisma iz tuđine), Pekić je nedvosmisleno iskazao svoja politička uverenja.

S obzirom na njegov etički angažman u svome vremenu, činjenicu da je „portret umetnika u mladosti” obeležen političkim bitkama, doslednosti iskazanog, pa i korespondencije koje postoje između Pekićevog opusa i njegovih političkih uverenja, politički stavovi ovoga pisca dobijaju značaj zaveštanja. Možda najviše stoga što politička uverenja Pekićeva i nisu bila posebna, odvojena tema, već jedna od ključnih potki čitavog njegovog rada, tako da se, i ako njih sledimo, raskriva autorov pogled na svet, ma koliko taj pogled inače bio protkan ironijom i kritičnom svešću, pojavama koje se u postmodernom dobu uzimaju (po mom mišljenju pogrešno) kao signali da je sam pojam pogled na svet rashodovan.

Ne samo da Pekićeva memoarska, esejistička proza pokazuje autorovu polemičnost sa samim sobom, već i romaneskni njegov opus često pokazuje kontrapunktiranje stava i kontrastava. Pekić ne ukida, ne prikriva različitost vlastitih glasova, ne prigušuje vlastitu sumnju i skepticizam, često u pogledu svoje centralne ideje. Na primer, protivrečan odnos prema antičkom mitu, kakav postoji u Pekićevom opusu, prisutan je i stoga što pisac nije izabrao pojednostavljivanje kako bi smanjio i idejne i fabularne otpore u toku stvaranja.

Naprotiv, Pekić je autor koji ostaje u dijalogu sa samim sobom, izbegavajući oportunistička rešenja. Protivrečna je priroda Peki}eve duhovnosti na kojoj počiva njegovo obimno delo. To je Peki}evo duhovno kentaurstvo, urođena ambivalentnost ili, ako hoćemo, višeglasje koje nije prigušivao zbog potrebe da od vlastitog mišljenja napravi spomenik, da se drži van mogućnosti prigovora. Protivrečnost je Pekić nosio kao svojstvo svoga bića, svojstvo koje je umnožavalo mogućnosti, svestan da, kada se već sve mogućnosti vide, razrešenje protivrečnosti mora nastupiti usled kvalitativnog skoka, novog uvida, a ne usled zatvaranja očiju za drugo, jer tada znači isključivost nesposobnu za uviđanje nijansi.

Ako je prvo znak duhovnog kretanja, ovo drugo je kliše, način na koji se pojmovi i pojave okoštavaju i nastaju stereotipi. U tom smislu Pekićev primer pokazuje da se ljubav prema istini i prema demokratiji izjednačavaju: ućutkivanje i vlastitih i tuđih glasova, ućutkivanje prigovora i vlastitog bića (odnosno savesti), i ostatka sveta, u ishodištu vodi nepromenljivosti jednom uobličenog mišljenja, koje se tako okoštava i postaje laž. Stoga je Pekić i sopstveni mladalački stav (iako je politički opredeljen od rane mladosti i čitavog je života ostao dosledan antikomunista) ocenio kao fanatizam i nadrastao ga.

 

Jer i fanatizam je model, kliše, stereotip i fanatični demokrata je logička nemogućnost, nonsens. (Ovako, npr., Pekić 1992. govori studentima o svom i stavu svojih prijatelja iz 1945/46. : „(…) kao i svi radikalni fanatici, iako smo bili demokrate, jednostavno smo smatrali (…) da su pripadnici, odnosno političari građanske klase i građanski političari, oni predratni, koji su učestvovali u radu Parlamenta, za nas bili kolaboracionisti.”[1] „Mi smo svi živeli u modelu. Ja u desnom modelu, vi u levom modelu.”[2]) Za Pekića fanatizam je „radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih” i „kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma.”[3] Sve što je bilo ortodoksno Pekiću je, kao bezumno, bilo strano.

 



[1] B. Pekić, Odmor od istorije, Beograd, BIGZ, 1993, str. 245.

[2] Isto, str. 257.

[3] B. Pekić: Pisma iz tuđine, Beograd, Narodna knjiga – Alfa, 2000, str. 23.

No comments:

Post a Comment