Pekićeva
dužnost II deo, Istraživački centar DS, @ Jasmina Ahmetagić
2. Nužnost kompromisa – Malih kompromisa nema (nastavak)
Borislav Pekić je
mislio i govorio o demokratiji onda kada je to kod nas činio malo ko. Sa 18
godina, kao član SDOJ-a, Saveza demokratske omladine Jugoslavije, ilegalne
stranke čiji je bio sekretar, izbačen je iz gimnazije i potom je pet godina
proveo u zatvoru u Mitrovici. U radu Demokratske stranke, kao njen
potpredsednik, učestvovao je od začetaka višepartijskog sistema do smrti; bio
je među demonstrantima 13. juna 1990. kada je dobio batine, kao i 1992. kada se
činilo da tzv. Plišanoj revoluciji sledi smena vlasti (na koju ćemo čekati još
gotovo deceniju).
Između ova dva granična događaja (1948. kada je uhapšen i 1992. kada učestvuje u Plišanoj revoluciji) život mu često komplikuje nepoverenje koje prema njemu iskazuje jednopartijski sistem. Uznemiravan je redovnim saslušanjima, a pred odlazak u London inspektori su nastojali da ga pridobiju za podnošenje izveštaja o našoj emigraciji. Pekićev je život bio bolno obeležen robijom - iz nje je ishodilo mnogo toga: i narušeno zdravlje, i neprijateljski stav društva, i izbor života u tuđini, i teškoće prilikom odlaska u tuđinu. Pekićeva se biografija, kada je iz te perspektive promišljamo, otkriva u tragičnom svetlu: čitav život kao borba za uslove života dostojne čoveka.
U toku četiri i više
decenije, koliko je stremio istom idealu, ne doživevši ni da mu se ozbiljnije
približi, a kamoli da ga vidi ispunjenog, Pekić je produbljivao svoj odnos
prema demokratiji, teorijski ga elaborirao. O tome je u svom delu ostavljao
traga, zaveštavajući čitaocima, s jedne strane kroz svoj romaneskni, a s druge
kroz esejistički opus, kompatibilne i komplementarne istine.
Odlično poznavanje stvari, kristalna jasnoća u njihovom saopštavanju, kao i racionalan pristup, odlikuju njegove napise ove vrste. Mnogo je stranica u Pekićevom opusu posvećeno političkim pitanjima: autor uporno, opsesivno, do gubitka glasa, govori drugima, objašnjava kao da misionari, a objašnjava i sam pojam demokratije, ponukan stvarnošću i brojnim pogrešnim upotrebama i svesnim zloupotrebama termina.
Pekić je znao da je politika oblast u kojoj etika dugo ne opstojava. Pa ipak, mada prevashodno po svom biću etičar, Pekić je pravio kompromis i angažovao se u politici, pre svega zato što je bio snažno zainteresovan za stvarnost, ali i stoga što je smatrao da je dužnost pisca identična dužnosti svakog građanina, s tim što „njihova uloga može biti veća nego drugih ljudi koji nisu toliko poznati. Utoliko su oni i obavezniji da budu manje sebični, da žrtvuju nešto i od svog vremena, a i svog, ne dara, ali u svakom slučaju nečeg što će oštetiti njihov dar. Ono što mislim da pisci ne smeju da dozvole, nikada, ni pod kakvim okolnostima, jeste da njihova dela budu u službi politike.”[1]
Istinska demokratičnost,
kako ju je razumevao Pekić, podrazumeva ograničavanje vlastitih prava u korist
drugog: „(…) jedno od najbitnijih demokratskih načela, (jeste) obezbeđenje prava manjine, jer većina je već i brojem
zaštićena, (…)”[2]
To pre svega znači samoograničavanje, ali i prevazilaženje udobne pozicije
neutralnosti, jer biti neutralan i neopredeljen, kako kazuje Pekić, ne znači
biti nevin, još manje ne biti odgovoran.
„Demokratija zahteva odricanje od prirodnih instikata, žrtvovanje osionog ubeđenja da smo od drugih vredniji, sposobniji, pa prema tome zaslužniji da od tih drugih budemo bogatiji, moćniji, srećniji, (…)”[3] Demokrata se mora u prvom redu obračunati sa urođenom narcisoidnošću. Narcizam, uostalom, koji rađa gluvoću na svako drugo mišljenje, osim svog, dovršava u autoritarnosti i rađa totalitarne sisteme.
Pekiću je bila strana
epska heroika, odnosno epski način iživljavanja rodoljublja (ironizirao je
epsku heroiku u sedmom tomu Zlatnog runa,
odnosno Argonautici), pa tako i
prekomerna bučnost, i kolektivni duh. To znači da ni na inaćenje, kao ni na
busanje kao vid izražavanja nacionalnog osećanja, Pekić nije mogao da gleda sa
simpatijom. Naprotiv, Pekić je isticao svoju ljubav prema kompromisu, koja
urušava epsku heroiku, mada nikako ne znači kompromiserstvo kao karakterno
svojstvo čoveka bez stava, već učestvovanje u društvenom životu sa visokim
stepenom svesnosti, čoveka koji zna da bez kompromisa nije održiva nijedna
relacija.
Naravno, kompromisu uvek prethodi dijalog kao poprište razložnih interesa. „Svako uviđanje je kompromis između iskustva i svežeg saznanja.”[4] „Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase (…). Život je kompromis između nepostojanja i večitog postojanja (…) Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući.”[5] Kompromis je „nagodba između dve antagonističke realnosti”.
Međutim, Pekić je ironično pisao o kompromisu kao životnoj i profesionalnoj strategiji: govorio je o dopuštenim i nedopuštenim kompromisima, ali i da svaki čovek za sebe određuje razliku među njima, dodajući da je i ta pojedinačna mera „kompromis između snage našeg vida, (moralnog osećanja), i zamračenosti prostora u kome živimo, (stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost).”[6]
Pišući naknadno o svojoj
istrazi, Pekić insistira da u tim okolnostima ne treba načiniti ni najmanji
kompromis, jer, kako se pokazalo, u isledničkoj kancelariji „malih kompromisa
nema” – najmanji kompromis sa islednikom samo je početna tačka totalnog pada.
Nije reč
o tome da vas najmanji kompromis, maleno priznanje koje vam se učini najboljim
izborom od svega za šta vas optužuju survava u potpuno priznanje, reč je o
načelnoj istini o isleđivanju u totalitarnim sistemima: islednici nisu filozofi
da bi ih zanimala istina, njih zanimaju imena, priznanja i potpisi, ma kako se
do njih dospevalo. Istražni procesi nisu tu da otkriju istinu o predmetu, već
da kompletiraju zapisnik, da ga popune sa što više imena i priznanja. S druge
strane, kompromis koji ne sme da postoji u isledničkoj kancelariji jeste „uslov
postojanja i funkcionisanja samog sistema” u demokratskim državama.
„Kompromis
je druga reč za demokratiju, dublja možda i od „vladavine većine”, ravnopravna
možda i s „vladavinom prava i pravde”. Bez kompromisa nema države, nema odnosa
među ljudima, nema porodice, nema – života. Kompromis, međutim, ne znači
odustajanje ili čak izdaju svojih stavova već nastojanje da se oni s nekim
tuđim izmire do mere obostrane koristi. Osnova za kompromis je dijalog, osnova
za dijalog ozbiljna pažnja poklonjena tuđim gledištima i iskren pokušaj da se
ona shvate, da se pojme razlozi zbog čega se zauzimaju. (…) nedopušteni su
kompromisi koji štete fundamentalne nacionalne interese, zakonita prava građana
i oni koji se prave sa vlastitom savešću da bi se ostali „prljavi” kompromisi
opravdali.”[7]
No comments:
Post a Comment