Pekićeva
dužnost III deo, Istraživački centar DS, @ Jasmina Ahmetagić
3. Totalitarna svest – neprijatelj br. 1
Problem
kojim se Pekić bavio još u svom prvencu najavljen je čitavim dotadašnjim
piščevim životom. Kroz novozavetnu priču u Vremenu
čuda autor raskrinkava manipulativnost ideoloških vođa i njihovih
sledbenika, njihov totalitarni um, povodljivost naroda, odsustvo kritičkog
mišljenja, kao osnovne uzroke večito istog lica sveta: što je bilo, to će biti,
jer je neophodno preumljenje ogromne mase stanovništva da bi se mrdnulo dalje
od raspetog u liku drugog čoveka, bližnjeg. Vreme
čuda je roman u kome je novozavetna priča dobila alegorijsku vrednost.
Naime, nije kritika Mesije Isusa Hrista, niti njegovih apostola, niti
hrišćanstva prevashodan Pekićev cilj, mada se i to, s razlogom, može
preispitivati, već je to kritika mesijanstva, totalitarne svesti, dogmatizma (ma
gde se on javljao).
Drugim rečima, nije Pekiću do toga da ironizira novozavetne istine, a kada to čini u Vremenu čuda razlog je cilj koji želi da ostvari u toj prozi: nisu sporna pitanja hrišćanske vere, ali su Hrist i apostolska družina uzeti kao paradigma nosilaca ideologije, te roman razmatra odnos povlašćene ideološke skupine i naroda (načine na koje narod obrlaćuje, razloge zbog kojih to čini, ali i ponašanje naroda prema vođama), kao i odnos prema ideologiji samoj (zagovornici ideologije iz ubeđenja, ali i koristoljubivci, lažovi, itd.). Pekić je u ovom romanu kroz Hrista i apostole ostvario svojevrsnu tipologiju nosilaca ideologije.
Od lika
Isusa Hrista autor pravi lik vođe, koji okuplja svoje apostole, propagira novu
veru, čini čuda u koja sam ponekad sumnja i na kraju izbegava žrtvovanje.
Glavni ideolog, dakle, sam Mesija, jeste varalica: pošto je izbegao žrtvovanje
na krstu, na čemu počiva ideologija koju propoveda, svet neće biti spasen,
odnosno, biće izneveren ključni razlog zbog kojeg se sve, navodno, i
preduzimalo.
Prema tome, iako bi trebalo da bude zalog spasenja sveta, vođa je zalog njegovog propadanja, jer je sve o čemu se uistinu starao u toku trajanja svoje „misije” vlastita udobnost. Vođa je brzoplet, površan, konformista, nezainteresovan za narod, slavoljubiv, sebičan i neodgovoran. Na krstu završava čovek iz naroda, jedan od sledbenika, što obelodanjuje odnos ideoloških vođa i puka.
S druge
strane, Juda je fanatik, ali kao i svaki fanatik on pomalo izneverava
ideologiju u pravcu svog fanatizma (smatra da su proroci iznad Mesije, što je
ključno izneveravanje doktrine) koji postepeno proglašava pravim, jedino
ispravnim, kanonskim. Fanatizam oslepljuje pojedinca za promišljanje prirode
svojih uverenja, te fanatizovanom pojedincu, dok je fanatizovan, uglavnom
izmiče svest o tome.
Zato je
on, ma koliko bio racionalan, upravo na taj način u vlasti iracionalnog. I baš
zato Juda jeste u isti mah najveći vernik među apostolima, ali i najveći
nevernik, a ne apostol Toma, iako je i ovaj ambivalentan, ali to je način na
koji on veruje, a ne neverovanje samo. Pekićev apostol Petar je primer
ideološke ostrašćenosti i makijavelizma, potpuno etički nerazvijen. O
totalitarnom umu apostola Petra svedoče reči koje ga povezuju sa drugim
Pekićevim junakom, Štajnbreherom, SS oficirom iz romana Kako upokojiti vampira:
„I neće
to biti čudo što ga činjaše drešeći jezike mutavcima, sebi vraćajući lude, ili
vaskrsavajući mrtvace; jer, raspetljavajući zapetljane jezike šta ćete dobiti
do gomilu brbljivaca, dakle, izdajnika; na noge dižući sakate šta ćete dobiti
do gomilu brzonogih, dakle, gonilaca; bezokima darujući vid, ništa do gomilu
radoznalaca, dakle, uhoda; oživljavajući leševe dobićete samo još više
grešnika, dakle, neprijatelja. Okanite se, takvih čuda, braćo moja u Hristu!”[1]
Jasna je autorova namera da pobudi asocijacije na političke krivice u ideološki
ostrašćenim sistemima.
Iako obojica fanatizovani Hristovi sledbenici, Juda i Petar se razlikuju utoliko što je Petar hulja, a Juda to postaje tek u ishodištu, ali se izjednačavaju po potenciranju vlastitih zasluga za hrišćanstvo i spremnosti da preuzmu ulogu vođe. Ideologije uništavaju narod, a same stradaju od svojih nosilaca. To je jedna od poruka Vremena čuda, to je jedna od opsesivnih tvrdnji Pekićevog političkog angažmana.
Istraga je (uz hapšenje,
suđenje, zatvorske dane) posebna tema Godina
koje su pojeli skakavci. Emotivno i fizičko nasilje kroz koje je prošao
Borislav Pekić, koje počiva na toliko izvitoperenom sistemu da ga pojedinac još
godinama potom sebi razjašnjava, razmotava niti koje su bile upletene u samu
istragu, jer ih je u času kada su se odvijale primio odjednom, celim bićem i u
šoku, iznenađen, mada ne bi trebalo da bude, s obzirom na to da se protiv
postojećeg sistema borio u ime vrednosti koje ovaj ugrožava.
Pa ipak, i neprijatelj tog i takvog sistema, jeste iznenađen. Ne postojanjem, već stepenom devijacije. Ono što se događalo u toku istrage, ono što se sa njim i nad njim događalo bilo je iznijansirano psihološko zlostavljanje koje se drugom čoveku u isti mah ne može (jer za razumevanje nedostaju osnovni preduslovi) i mora predočiti.
Zato Pekić razvija
istražnu priču na više paralelnih nivoa, između ostalog, uvodeći u svoju
memoarsku prozu junaka iz romana Kako
upokojiti vampira, SS oficira, Štajnbrehera, kao svog „ličnog savetnika pri
pisanju uspomena”, kroz kojeg teorijski elaborira zbivanja. Štajnbreherovo
prisustvo omogućava piscu da u isti mah bude učesnik zbivanja, da ih promišlja,
ali da bude i rezoner koji o njima sudi s naknadnom pameću. Izabrani postupak
obezbeđuje da se preživljena emotivna i psihološka tortura sagledaju iz više od
jedne vremenske ravni.
Pekić je razobličio strukturu na kojoj počiva isleđivanje, te je zato i mogao da koncipira nepobedivog islednika, čija logika slama svaki otpor: pukovnik Štajnbreher, genijalnog uma, ali totalitarne svesti, postaje do paroksizma doveden lik islednika gvozdene logike. Na takav način, autor u svojoj memoarskoj prozi osvetljava iznutra sam fenomen totalitarne svesti. Islednikova logika jeste gvozdena, ali je pervertovana, a cilj Godina koje su pojeli skakavci jeste da se i vlastita sudbina sagleda kao paradigma stradanja u nedemokratskom i totalitarnom sistemu.
Povodom romana Kako upokojiti vampira Pekić je promišljao
„opasnosti kojima se pisac izlaže kad radi na romanu s tezom, kad je taksativna
teza – kritika određene ideologije”. Motiv koji je zahvatio još kroz apostola
Petra u Vremenu čuda u ovom je romanu
postao središnji predmet: „fenomen totalitarne svesti koja ideologije rađa”[2].
S druge strane, Pekić pokazuje kako čovek koji pripada nekoj ideologiji
osiromašuje svoje biće. Psihološki složen odnos bivšeg gestapovca i sadašnjeg
doktora filozofije i profesora istorije, Konrada Rutkovskog, i njegovog
nadređenog, pukovnika Štajnbrehera, završava novim identitetom Rutkovskog:
njegova novostečena autoritarnost pokazuje se kao kompenzacija snažnog
kompleksa inferiornosti.
Pod
pritiskom griže savesti, naknadnog razumevanja događaja iz ratnih godina, koje
je razbuđeno boravkom na istom mestu i dizanjem spomenika čoveku za čiju je
smrt direktno odgovoran, Konrad Rutkovski spontano spoznaje istinu o sebi, ali
je intelektualno ne prihvata. Stoga je njegova autoritarnost, totalitarna svest
u koju uranja, zapravo njegov kompromis sa samim sobom, jedan od onih koje je
Pekić zvao nedopuštenima: umesto odgovornosti prema događajima i prema sebi,
koje bi, preko sloma, dovele do drugačijeg strukturiranja ličnosti Rutkovskog,
ovaj se još čvršće povezuje sa ideologijom koju je oličavao Štajnbreher, gubeći
kritičku svest koju je, dok se prisećao ranijih zbivanja, imao u odnosu na
pukovnika Štajnbrehera.
Rutkovski
prestaje da bude kritičan i prema sebi, i prema Štajnbreheru, te završava u
totalitarnoj svesti, a zapravo u očiglednoj laži, svedenog bića, kome samo
prigrabljena ideologija daje krila i osećanje moći, a koje tu snagu u sebi nema
i izabranim modelom življenja ne može ni da je povrati.
*
Tako su u dva Pekićeva
romana kritika ideologije i totalitarne svesti centralne teme, a kao motivi
protežu se kroz čitav njegov opus, jer je život ovog pisca bio obeležen životom
u sistemu u kome se na svakom koraku uveravao da „što je dozvoljeno Jupiteru,
nije volu”.
Pekićevom
mladalačkom zahtevu za građanskim slobodama, pravnom državom, parlamentarnom
demokratijom, pridružili su se kasniji zahtevi za moralnim ozdravljenjem nacije
(posebno je ukazivao na problem korupcije, ali i permanentno laganje ljudi
naučenih da samo pripadajući partiji mogu nešto da ostvare u sistemu) ili klasičnim gimnazijskim opštim obrazovanjem,
što samo potvrđuje istinitost Pekićeve tvrdnje da su komunisti, u rasponu od
četiri decenije, uz sve druge, počinili i duhovni zločin. Najpogubniji, ako
sudimo po tome koliko se malo do danas učinilo upravo u sferi moralnog ozdravljenja
nacije. Ako se išta i činilo, ali time otvaramo novo pitanje…
No comments:
Post a Comment