Pekićevo političko opredeljenje, II deo

 

Pekićevo političko opredeljenje, II deo, Istraživački centar DS, @Vl. Janković

                Treće, u to vreme je bila važna okolnost da je „socijaldemokratsko“ krilo gajilo izvesne iluzije u pogledu preživljavanja Jugoslavije. Ne treba zaboraviti da mi ovde govorimo o 1990. godini, o kritičnom periodu oko 9. marta, praktično o celoj 1991. godini. Tada se još uvek moglo pomišljati da Jugoslavija ima neku šansu da preživi. „Nacionaldemokratsko“ krilo Demokratske stranke tih iluzija nije imalo. I sam Pekić je tako mislio, što svedoči jedna njegova formulacija koju smo mi u DSS često ponavljali: „Mi Jugoslaviju nećemo razbijati“ rekao je on, „ali nećemo dozvoliti da Jugoslavija razbija nas“.

          Ako se, dakle, prihvati jedna ovakva, sažeta i dosta grubo pojednostavljena procena, meni izgleda prilično jasno u kojem pravcu bi išla politička opredeljenja Borislava Pekića. U istom smislu svedoči i njegov tekst za koji verujem da će zauvek ostati u istoriji naše političke misli, a objavljen je pod naslovom Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija. Taj tekst sadrži zvonku rečenicu „Demokratija i nacija DA, demokratija ili nacija NE“. Kao jedan od osnivača i čelnika Demokratske stranke Srbije, slobodno mogu da kažem da bi, da DSS slučajno ima grb, na njemu kao deviza stajala upravo ova Pekićeva misao, jer je u njoj bez ostatka sadržan najsažetiji izraz ideološkog kreda DSS.

          Sam povod razlaza u DS, do kojeg je došlo u proleće 1992. godine, bilo je odbijanje jednog dela vođstva stranke da DS pristupi u to doba formiranom DEPOS-u, Demokratska stranka Srbije ponikla je neposredno iz takozvanog Krila za DEPOS, koji je u okviru DS nastalo maja 1992. U to doba Borislav Pekić je već bio praktično na samrti. Gospođa Pekić je ovde i može me demantovati ako nije tačno da je verovatno poslednji piščev tekst bila pozdravna poruka Vidovdanskom saboru, upućena samim krajem juna 1992. Ta poruka u celini glasi:

„Bolešću sprečen da lično učestvujem na ovom skupu, izražavam duboku veru u to da ćemo stalnim i legitimnim pritiscima postići jedan od svojih najvažnijih ciljeva, a to je osvešćivanje Srbije. Zadesile su nas teške nesreća i još teže nas čekaju. Za razliku od samohipnotisane vlasti, mi nismo dužni da trpimo, nismo za njih odgovorni, nismo dužni da podnosimo režim čija je jedina svrha, izgleda u tome da ih obnavlja i pojača. Sačuvajmo snagu i strpljenje! Oslobođenje je blizu. Ova će tiranija bezumnih i nesposobnih ljudi nestati, kao i sve što nestane. Srbija će povratiti svoju čast koju su joj oni uprljali i vratiti nadu koju su joj oduzeli.“ To su Pekićeve reči s kraja juna 1992. i to je poruka koja je bila pročitana ispred zgrade Narodne skupštine pred velikom masom okupljenih pristalica DEPOS-a.

          I najzad kao još jedan argument u prilog svojoj akademskoj teoriji, navešću činjenicu koja meni izgleda dosta ubedljiva kao dokaz da je Pekić po opredeljenju pripadao DSS. Reč je o kratkom govoru koji je jedan od najintimnijih i najbližih prijatelja, Borislav Mihajlović Mihiz održao 26. jula 1992. na osnivačkoj skupštini DSS. Tada je Mihiz rekao:

          „Poštovana gospodo, putem kojim prolazi krilo DS opredeljeno za DEPOS jedan čovek je već prešao i zamakao u svoju buduću večnost. Da je bilo sreće, ovaj skup bi danas pozdravio on, koji je na to imao mnogostruko pravo prvenstva, veliki pisac i besprekoran gospodin, Borislav Pekić, rani mladi vesnik obnove srpske demokratije još dok je zemlja bila okovana ledom staljinizma, dugogodišnji robijaš po kazamatima Sremske Mitrovice i Niša, jedan od osnivača DS, član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i član-osnivač DEPOS-a, čijem je Vidovdanskom saboru uputio svoju poslednju poruku.

          Za života Borislav Pekić je spajao svoje dvostruke zavičaje: crnogorsku montanju oca sa panonskom pitominom majke, mladićku maštu bez granica sa skučenošću zidova tamničke ćelije, onemogućeno visoko školovanje sa svestranom učenošću erudite; svoju beogradsku Čuburu sa londonskom Belgravijom; dubinu balkanskih vekova sa širinom evropskog duha. Stvorio je monumentalno literarno delo, na samim vrhovima srpske kulture.

Borislav Pekić nije često, ako je uopšte, izgovarao krupne patetične reči, ali je svojim životnim stavom, ne pitajući za cenu, učinio sve da stare i bitne pojmove slobode, istine i pravde, zanemarene, zgužvane i pogubljene na poluvekovnoj stranputici, vrati u svest naroda. Njegovoj uspomeni odali smo počast minutom ćutanja, svesni da će njegovo putokazno delo i reč trajno inspirisati i oplemenjivati nastajanje srpske demokratije.“

          To je rekao Mihiz, a ja još pominjem i činjenicu da su mnogi vrlo bliski i lični i književni prijatelji Borislava Pekića bili u DEPOS-u, koji je okupljao i vanstranačke ličnosti. Ako se sećate, tu je bilo članova Akademije nauka, članova Udruženja književnika, pa i sasvim ličnih Pekićevih prijatelja i u tome je još jedan od razloga mog uverenja da bi on bio postao član Demokratske stranke Srbije. Vreme je učinilo svoje i stare podele više nemaju mnogo značaja. DS i DSS u ovom trenutku zajedno vode ovu zemlju.

Njihova koalicija može biti bremenita teškoćama, ali za sada ova funkcioniše i to na dobro svog naroda i ove države. Ja to želim da kažem sasvim jasno uz ponovljenu molbu da ono što sam danas ovde govorio ne bude shvaćeno pogrešno i interpretirano zlurado. Jer, ovo zaista nije zametanje kavge već pre poziv da zajednički nastavimo da se ponosimo Borislavom Pekićem i, što je još važnije, da zajednički negujemo i u život sprovodimo njegove ideje-

          Tri nedelje pre nego što je Mihiz održao govor koji sam citirao, na dan 2. jula 1992, baš dok je Vidovdanski sabor bio u punom jeku, u Beograd je stigla vest o smrti Borislava Pekića. Tada mu je poštu, svedočim, odalo preko 100.000 ljudi okupljenih pred zgradom Skupštine, u vedro letnje predvečerje, u mrtvoj tišini, koju je remetio samo zvuk lepršanja zastava na jarbolima.