Разум и политика, 2 део, @ М. Вучинић

 

Разум и политика, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ М. Вучинић

У његовим политичким расправама посебно долази

до изражаја Пекићево схватање демократије као темељног и одлучујућег услова за стварање грађанског и плуралистичког друштва. Навешћемо само неколико његових готово аксиоматских мисли које најрељефније показују суштину схватања демократије у његовом литерарном и

есејистичком опусу.

„Демократија није у праву већине да

влада, него у праву мањине да се тој влади свим договореним средствима опире. Политичка слобода је темељ свим

осталим. Демократија не сме имати испред себе придеве,

поготово оне који јој противрече. Не постоји ни грађанска

демократија јер је то плеоназам. Ако грађанска и за грађа-

не није, није никаква. Парламент који нема, поред законодавне улоге и пуну контролу над поштовањем тих закона

и стални надзор над радом своје владе, не врши своју

основну функцију. Демократија претпоставља владу која је

одговорна једино и искључиво свом парламенту, па преко

њега и народу који га је изабрао и владу која је у свом

раду под сталном контролом Народне скупштине“.

Веома је важно у Пекићевом разумевању демократије његово

схватање и искрено залагање за компромис у политичком

животу и функционисању политичких односа и ставова.

И поред свог тегобног затворског искуства и честе и

тешке изолованости и маргинализације у социјалистичком

режиму, он заступа идеју компромиса у политици као

темељну и одлучујућу одредницу и суштину саме политике и демократије. У његовим речима и ставовима нема

острашћеног и осветољубивог реваншизма и осветништва

без обзира што је антикомунизам био саставни и перманентни део његовог укупног схватања политике.

„Човек је компромис између интелигенције и инстинкта. Ни људска

заједница овом модусу не измиче. И она је компромис.

Компромис између слободе и ропства. У демократским

државама компромис је услов постојања и функционисања

самог система. Компромис је друга реч за демократију,

дубља можда и од 'владавине већине' равноправна можда

и с 'владавином права и правде'. Без компромиса нема

државе, нема односа међу људима, нема породице, нема

– живота. Компромис, међутим, не значи одустајање или

чак издају својих ставова већ настојање да се они с неким

туђим измире до мере обостране користи.“

Поредећи своје затворско искуство и карактеристике

тзв. социјалистичке слободе, Борислав Пекић се одређује и

према комунистичком идеолошком и друштвеном поретку

као апсолутној негацији демократског устројства друштва

и заједнице. Основне карактеристике тог идеолошког пројекта биле су: свеопшта контрола популације, онемогућавање комуникације са спољним светом и размена информација, репресија и терор заснован на строгим али ригидним законима, ширење страха, арбитрарна злоупотреба закона,

правна несигурност, систем манипулације повластицама и

општа корупција, самодовољна и затворена привреда, опа-

дања симптома цивилизованог друштва, строга

хијерархија функција и њихова приступачност само

одређеном броју идеолошких верника и истомишљеника.

Говорећи о сродности затвора у коме је робијао и

социјализма у коме је живео и Борислав Пекић је

одбацивао сваку могућност реформе реалсоцијалистичких система и при томе негирао и одбацивао настојања да се пуким мењањем фирме уз апсолутно очување политичког монопола власти, снаге старог

режима јаве као креатори обнове грађанског друштва и

демократије. Разматрајући кривицу таквог ауторитарног

система и људи који су у њему живели и били његови

вољни или невољни саучесници, Борислав Пекић не

пориче могућност промене мишљења и идеолошког

опредељења и при томе му је страно и одбојно свако

осветничко и реваншистичко расположење и опредељење.

Зато Пекићеве речи и данас звуче као далекосежна и

инспиративна опомена.

„Ако брзоплето будемо судили, постаћемо самозвани и несносни праведници, а да нико не зна шта је уистину нама пошло за руком да останемо – тек гледаоци а не и саучесници. Ако тако поступимо,

заборављамо на наша саучесништва, посредством случаја,

уз помоћ заблуде, свесном злоупотребом пружене прилике, па и неутралношћу. Истина је да нисмо сви криви.

Али и да сасвим невини нисмо, и то је истина, били или не

били чланови Комунистичке партије. Ако мислите да, уз

континуиран отпор комунистичкој идеологији и репресији,

извесне компромисе са реалношћу нисам правио, варате

се. Надам се једино да су ретки, изнуђени – а који нису

– сразмерно безначајни и да њима никога и ништа до

властитог самопоштовања нисам оштетио. Радикалан ваља

бити само у памети, разуму и доброти. Политика није у

тешким речима већ у мудрим решењима.“

Однос демократије и решавања српског националног

питања је једна од великих тема којом се у свом

литерарном и есејистичком делу бавио Борислав Пекић.

Он је историју сматрао за изузетно инспиративан и

користан литерарни предложак и материјал за

обликовање његовог полиисторијског књижевног

света. Он није био оптерећен пригодним и отужним

националним романтизмом и идолатријом нације и

националног. У својим текстовима он се често са

великом и горком иронијом поигравао са нашим

многобројним митоманским представама о српској

историји. Али разрешавајући тај изузетно контроверзни

и противречни однос демократије и национализма,

Борислав Пекић недвосмислено истиче потребу успостављања креативне равнотеже између ова два градивна

елемента српског идентитета и историје. Он је сматрао да

српско национално питање може бити трајно решено само

у склопу укупног демократског преуређења нашег политичког система и успостављања стабилне демократије и

грађанског друштва. Само демократија је за њега основни

предуслов разумног заснивања и остваривања националне

политике и у његовим схватањима политике и демократије

нема места за националну искључивост и злоупотребу

националног питања у политичке сврхе ради одржања на

власти. Он такође није заговарао поништавање српског

националног осећања, већ га је смештао у најшири цивилизацијски оквир и демократски контекст. Зато су његови

ставови о овом питању и данас више него икад од посебног

значаја и вредности јер живимо у времену у којем се

проглашава нестанак нација и националног идентитета.

„Велики циљ, овог пута нација, поново се поставља пред

наше очи да нам опет заклони демократију којој тежимо

и без које ни нација нема превелики смисао, без кога се

и нација своди на голу и ропску егзистенцију наводној

историјској нужности. Утисак не би у тој мери био страшан да не видим како се део те српске интелигенције,

увек слободоуман и увек на жртве спреман, подаје илузији

да ће комунизам постати бољи ако постане националан.

Као демократи никад не допустимо да будемо увучени у

вештачку дилему избора између нације и демократије.

Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за

нацију – демократија је њен изабрани циљ. Демократија

и Нација – Да, Демократија или Нација – Не. Питање

српског националног интереса добило је одговор пре пола

века у речима Љубе Давидовића који је казао да србује

само онај ко паметно србује. Бити родољуб није срамота.

За демократију је срамота бити шовен, а ми то нисмо, нити

ћемо икада бити. Понављам де ћемо, поред демократије,

као своје страначке обавезе, бранити интересе српског

народа без обзира на будући државни модел Југославије,

поготово у случају њеног споразумног ишчезавања; Југославију, наравно, нећемо разбијати, али више нећемо допустити да она разбија нас. Демократска странка се залаже за

модерни европски систем вредности у коме родољубље

има своје подразумевајуће место, заједно са свим другим

демократским и грађанским институцијама, без којих нам

ни оно, ма како велико и искрено, не би много вредело.

Нико народу не може помоћи ако он сам себи не почне

помагати. Митологија је кодирана душа једног народа и

нема нације без своје митологије. Али се не живи на њој,

не од ње. Она је архетипска основа од које полазимо, да би

своје нове вредности, вредности примерене овом веку,

овом дану, довели у везу са старим вредностима на које смо

горди али које су важиле за онај дан, у једном од оних

векова, те их чинили бољим, употребљивијим, савременијим.“

Борислав Пекић је такође говорио о трезвеном националном осећању и ту се опет јавља разум као главна

компонента његовог схватања политике и демократије. И

тај трезвени национализам нама данас највише и недостаје

јер смо још увек у загрљају политичке праксе која ирационално инструментализује нерешено национално питање

српског народа у циљу свог одржања на власти.

 

Разум и политика, 1 део, М. Вучинић

 

Разум и политика, 1 део, Истраживачки центар ДС, @ М. Вучинић

„Васпитан сам као демократа. Настојим да се као

демократа понашам и да у себи савладам урођене људске,

тоталитарне, готово бих рекао антрополошки антидемократске особине потекле из себичности, жудње за моћи,

таштине и рђавог искуства са људима. Верујем у демократију као најбољи од свих рђавих система, а свакако

најподношљивији, у реалну и реалистичку демократију

управљања разумом, контролисаног од јавности и изборних тела, оплемењену социјалним интересом за судбину

ближњег и компромисом са потребама заједнице, али и

ефикасног у заштити свега личног, што представља грађанску и политичку слободу, у парламент као мајку, а не

маћеху народа, опште и тајне изборе, слободно удруживање, сталну размену идеја, рада, капитала, тежњу личном

успеху и благостању, приватну иницијативу, право регулисано законом и мењано вољом већине уз сталну мисао о

егзистенцији мањине. Верујем у правила грађанске игре.

Демократија је у првом реду компромис. Морамо га једном

направити и са својим најлепшим надама и најзаноснијим

утопијама, и од оног што је немогуће бар на време узети

оно што је могуће, иначе ћемо остати без ичега, јер ће у

међувремену и оно што је могуће било постати за нас

немогуће“.

Ово је само један од многобројних луцидних

и увек веома инспиративних ставова Борислава Пекића

посвећених његовом разумевању и поимању демократије

и политике. Он сам је говорио да има две страсти: књижевност и политику. У његовом, иначе, веома разуђеном и

слојевитом делу често се јављају и преплићу његова

многобројна разматрања, тумачења и погледи о природи

и карактеру политике као изузетно комплексне и увек

изазовне људске делатности. Књижевно дело Борислава

Пекића предмет је многобројних мултидисциплинарних

књижевно-теоријских проучавања, вредновања и анализа.

Међутим, његово схватање политике и демократије није

разматрано на синтетички и свеобухватнији начин. А

Борислав Пекић је свакако писац који је изградио у свом

стваралачком опусу умногоме изузетно оригинално, самосвојно и, пре свега, неапологетско схватање политике и

демократије.

Он при томе није био само пуки и немоћни

посматрач и оцењивач политичких дешавања већ непосредни, делатни и активни учесник у догађајима и политичким збивањима који су довели до поновног успостављања демократије и политичког плурализма у

Србији, што је био његов стални циљ и стари сан још из

младалачких дана. Он је при томе, што је иначе велика

реткост у нашим политичким и друштвеним приликама,

био спреман да се жртвује за своје политичке идеале

остајући веран својим начелима без обзира на цену коју је

био принуђен да плати. Код нас се интелектуално

поштење не среће тако често, а Борислав Пекић је у том

смислу био и остао један од највећих и непревазиђених

узора.

Борислав Пекић је у једном разговору означио наше

доба као епоху апсолутне превласти политике над свим

другим облицима испољавања људског духа и воље. Он

је такође непрестано проблематизовао и питање односа

морала и политике, као једног од најзначајнијих питања

у целокупној историји политике. Он је био убеђен да је

политика немогућа без морала као њеног цивилизацијског

и хуманистичког утемељења. У питању је за њега била

оданост принципу заступања опште воље и јавног

интереса али и приврженост самом појму врлине који се

изгубио у нашој савременој политици. Овакво одређење

значаја и улоге морала у политици данас у великој мери

делује утопијски и нереално, јер је сама политичка

делатност испражњена од моралних принципа, остала је

само празна љуштура политичког прагматизма и заступања

огољеног и приземног политичког интереса.

 Али, Борислав Пекић је истрајавао на свом уверењу да је „лични

морал основ сваке политике. Будимо људи, грађани и

Срби, али никада ни једну од тих особина урођених или

стечених не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина, завршиће са жртвовањем туђих живота. Ако вас сматрају моралним

човеком, морате то по цену главе остати. Иначе сте хуља,

оно што се иначе сваком другом великодушно допушта. Ако

сте једном били демократа, морате то остати и на самртној

постељи, те и смрт као већинску снагу демократски прихватити. Политика је јавни морал. Морал је приватна политика. Даме и господо, вели се да политика не познаје

морал као категорију с којом безусловно рачуна у свом

практичном деловању. Признајем да у томе има истине.

Али ако га не познаје друштвени систем што га таква

политика гради, ако он нема своје моралне основе, своја

начела и своје законе на које се сви можемо с једнаким

правима ослонити, он престаје бити легитиман, чак и ако

остаје легалан“.

Борислав Пекић се у својим текстовима и разговорима

непрестано питао да ли је политика могућа као рационална

и на разуму заснована људска делатност. Та дилема се као

заједничка нит провлачи кроз целокупно Пекићево схватање и поимање политике и демократије. Он је заступао

становиште да политика пре свега мора бити заснована на

разуму и моралу, без обзира што су његови ставови били

често осенчени благом али убитачном иронијом. То није

значило одсуство његове чврсте и непоколебљиве вере у

демократске идеале и начела, већ су значиле његов однос

сталне критичности и запитаности над рационалним за-

снивањем политике и људског друштва. Пекић је делио

Аристотелово поимање политике као вештине заједничког

живота, и то му се чинило њеном најбољом и најпрецизнијом

дефиницијом.

„Никад политика, та једина област у којој

има прилике да се испољи наша сопствена мера рационалности, није била мање рационална него сада у добу

политичког рационализма.“ Одговор на ову Пекићеву

дилему је тим теже дати јер живимо у времену дубоких

и разорних ирационалности у коме се демократија након

пада социјалистичких система тек помаља, учвршћује и

стиче своје легитимно право на постојање и трајање.

Може се са пуно аргумената рећи да се Пекић у својим

текстовима јавља и испољава као одлучни и непоколебљиви заговорник и тумач најтемељнијих принципа грађанске демократије без чијег успостављања не може ни

доћи до обнове грађанског и демократског друштва, што је

увек био основни политичко-филозофски идеал и тежња

Борислава Пекића.

„Ми ћемо се трудити да у демократску

будућност уђемо здрава разума, чиста срца и мирне свести.“ Оно што Пекић посебно апострофира јесте улога

разума у филозофском и практичном заснивању политике

и у том смислу је он на трагу античког идеала политике

који је одавно поништен у савременој политичкој делатности која је политику свела на голи материјални интерес и

примену силе. Таквом схватању политике Борислав Пекић

супротставља став:

„И да је разум, ма колико га презирали

као млак, ни студен, ни врућ, па предвиђен да из уста

буде избљуван, опрезни пипави Разум, бар у политици,

поузданији водич, бољи саветник, јаснији тумач идеје

било које будуће стварности и савршенији њен градитељ и

од најплеменитијих али непредвидљивих осећања. Значи

демократија је нешто што не укључује у принципу насиље,

али отпор насиљу је обавеза и дужност сваког слободног

човека“.

Наводећи Аристотелову мисао о најбољој држави,

Борислав Пекић такође расправља питања која је држава

добра правећи инверзију о Идеалној рђавој држави. Поред

разума Б. Пекић упорно и истрајно истиче морал као једну

од темељних претпоставки рационално засноване политике. Ове Пекићеве речи звуче као својеврсни морални

категорични императив политике, као захтев да се не изне-

вери звездано небо у нама али и да се не изневери људски

разум и оданост основним људским врлинама.

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити свест,

морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни

онда, а нарочито онда када знамо да ћемо због тога бити на

губитку.“ Управо је велико изневеравање овог

категоричног моралног императива довело до тога да је

данас политика на овим просторима потпуно

поништила сваки морални и хуманистички идеал и

претворила се у сферу у којој све мање има

места за велике и узвишене демократске и моралне идеале и врлине о којима је са толико страсти и уверења говорио

и писао Борислав Пекић.

 

Слободан Антонић: Пекић и Доситеј 2. deo

 

Слободан Антонић: Пекић и Доситеј 2. deo

И Пекић jе био просвећени патриота. Он је добро знао

све мане свога рода. Писао је о њима, виспрено и оштро,

неумољиво их ређајући. Али, Пекић није сматрао да је

свако родољубље погрешно, да се у корену сваке нације

налази један велики, неокајан злочин[2]. Говорио је о „пле-

менитом осећању припадности једном народу“[3]. Говорио

је о „обавези према њему, па и онда кад вас лично баш

није усрећио“[4]. Говорио је о „спремности да се бране и

његови природни али разумни интереси и његово право на

достојан и срећан живот, ма где се он налазио“[5]. Ето то

је тај трезвени, господски патриотизам Борислава Пекића.

Због тог патриотизма и он се, као и Доситеј, вратио у

Србију и последње године живота провео гутајући сузавац

или добијајући пендреком по леђима.

Уопште, тих година Пекић је имао прилику да се на-

гледа и једне друге врсте патриотизма – оне задрте,

користољубиве, хвалисаве и незналачке. Писао је и гово-

рио против таквог патриотизма. Међутим, да је данас жив,

Пекић би јамачно писао и говорио и против ове данашње

врсте европејства – такође задрте, користољубиве, хва-

лисаве и незналачке. Јер, његово европејство, баш као и

оно Доситеја Обрадовића, није било од те сорте. Пекићев

и Доситејев космополитизам нису почивали на визији

света као бескрајне пијаце на којој се људи данас сретну,

обаве шта имају и затим оду даље.

Њихова екумена није била свет у коме, на једној страни, постоје само индивидууми, одвојени у своме сопству и у својој инфантилној

самозаљубљености, и, на другој страни, светско тржи-

ште, светске банке, светске корпорације, светске државе и

светски полицајци. Пекић је један такав свет без заједнице,

у којем се „људи једни за друге не интересују“ описао у

Новом Јерусалиму [6] . То је свет „болесног индивидуали-

зма и материјализма“ из 2999. године, далеке будућности у

којој су само до краја доведене оне рђаве црте модерности

које је Пекић још пре двадесет година са забринутошћу

уочио.

Ако бисмо се запитали – а какав је то Пекићев и

Доситејев космополитизам? – онда бисмо могли да га

видимо као залагање за свет отворених нација, екумену

слободних и просвећених народа, са самосвојним култу-

рама које се међусобно прожимају, али никада потпуно

не стапају. То није свет једног језика, једне књижевности,

једног филмског града, једне позоришне улице и једне

ликовне галерије. То није свет Римског царства у коме се

бити књижевник или сликар може само на једном месту

– у Риму.

Њихова Европа не подразумева слободу само

за капитал и радну снагу, њихова Европа није тржница

само робова и новца, њихова Европа није лонац за топ-

љење нација и култура у једну безобличну масу, без боје

и укуса. Њихова Европа није тржница већ Академија и

Лицеј, Ђото и Андреј Рубљов, Агора и Хиландар. Њихова

Европа није лонац за попару, већ корпа пуна воћа, од које

је свако различито и свако укусно. Њихова Европа није

супердржава састављена, на једној страни, од бриселске

бирократије, а на другој од милиона локалних поданика

са мозговима стегнутих у менгеле политичке коректности.

Њихова Европа је Европа нација, просвећених и само-

свесних, Европа култура, различитих и поносних на своју

посебност.

Зато се треба сећати Доситеја и Пекића. Не само ове

године, када се навршава 15 година од Пекићеве смрти и

200 година од Доситејевог доласка у Србију. Треба их се

сећати и следеће године и свих наредних година. Можда

нам то сећање помогне да боље разумемо ко смо и шта

треба да радимо. Можда нам то сећање помогне да ко-

начно постанемо оно што су обојица тако жарко желела

– нација морала, нација културе и нација слободе.

[2]„Нација је реликт једног варварског вида друштвености“; „политичко

зло стоји у основи настанка нације из духа злочина“. Стога, свако национално

осећање јесте „’прећутно саучесништво’ у колективном злочину“ (Обрад Савић,

„Два лица одговорности: Србија после Ђинђића“ у Латинка Перовић (ур.), Зоран

Ђинђић: етика одговорности, Зборник радова, стр. 193–213, Хелсиншки одбор

за људска права у Србији, Београд, 2006, стр. 194; 195.

[3] Борислав Пекић, „Излазак из мрака“, интервју за лист Демократија, јун

1991. године; http://borislavpekic.blogspot.com/2007_09_01_archive.html.

[4] Isto.

[5] Isto.

[6] „Нолит“, Београд, 1988. стр. 230.