Пекић и
Доситеј, Истраживачки центар ДС @ С. Антонић
Слободан
Антонић[1]:
Пекић и Доситеј 1. deo
На први поглед поређење Борислава Пекића и Доси-
теја
Обрадовића изгледа необично. Шта заједнички имају
ова два
писца, осим околности да су обојица једно време
живела у
Лондону?
Ипак, и то је довољно за почетак. А из тога ће
произаћи
бар још
три сличности за које ће се видети да нису више
само
околности.
Најпре о Лондону. Пекић је у тај град стигао
1971.
године и
у њему, са прекидима, живео наредних двадесе-
так
година. Доситеј је у Лондон стигао 1784. године и тамо
боравио
свега три месеца. Но, и та три месеца су Доситеју
била
довољна да постане англофил. Скерлић чак каже
„англоман“[2].
Доситеј чита Бекона, Попа, Свифта, Честер-
филда,
Дефоа. Он је први знатнији писац у новијој срп-
ској
књижевности који преводи са енглеског. И не само
да
преводи, Доситеј се диви Енглезима. Он их сматра за
„најпросвештенији
у Европи народ“, а његова дела назива
„божанственим
инглеским књигама“.
Пекић свакако није англоман. Али је англофил. Он
је
добро
познавао енглеску културу, као и оно што бисмо,
шпенглеровски,
могли назвати „британском цивилиза-
цијом“.
Видео је Пекић и све мане Острва. Али, веровао
је да
Срби могу много чему да се науче од Енглеза. Пре
свега, разборитости,
здравом разуму, способности да се
трезвено
сагледају и своји интереси, и своје стварно ме-
сто у
свету, и своји пријатељи и своји непријатељи... То
поштовање
према здравом разуму и, такође, поштовање
према
његовом британском оваплоћењу, јесте, дакле, прва
важна
заједничка црта Пекићевог и Доситејевог духа.
Друга значајна веза, а која опет некако
произилази
из
њихове нарочите врсте англофилства, јесте преданост
слободној
мисли. Доситеј се диви Енглезима управо зато
што они
„од свију народа европејских најслободније
мисле,
на велику славу и дику и благополученије
человеческаго
рода“. И Пекић, наравно, уме да цени
храброст
да се мисли другачије, и право да се због тога не
буде
прогоњен. Баш зато што је живео у временима када
се
слободно могло мислити само у себи, и баш зато што
је скупо
плаћао ту слободу, Пекић је умео да цени нешто
што ми
данас готово да узимамо као саморазумљиво.
Али, слобода мисли, за обојицу, не тиче се само
одно-
са
државе и појединаца, власти и грађана. Слободоумност
је и ствар
способности грађана, њихове културе и њиховог
знања.
Да би се збиља слободно мислило, неопходна је
елементарна
просвећеност, неопходно је основно знање о
свету у
коме се живи. Отуда и Доситеј и Пекић од Срба
траже
просвећеност, траже да унапреде своје школе. За
Доситеја
знамо колико је на томе радио. А код Пекића
има
неколико места на којима се види колико је он о томе
темељно
размишљао и колико је стварно виспрених и
озбиљних
савета о томе дао[3]
96 . И наравно, обојица знају да
ни
просвећеност, сама по себи, није довољна. Неопходно
је још
нешто што се развија са просвећеношћу, али што
такође
треба освестити и неговати. То је сношљивост,
спремност
да се поштује другачије мишљење, отвореност
ка другачијем,
недогматичност. Сношљивост и одбијање
сваког
доктринарства – то је оно што је заједничко за
слободоумље
две тако различите нарави какве су равни-
чарско
благи Доситеј и горштачко оштри Пекић. Сно-
шљивост
и одбијање сваке задртости јесу они темељи на
којима и
ми морамо градити савремену српску културу и
слободно
мишљење као њену кључну одлику.
Трећа њихова заједничка црта јесте родољубље,
патриотизам.
Обојица су родољуби, несумњиви родољуби.
Ово
треба рећи зато што се већ једно време Доситеј,
затим
поменути Скерлић – а сутра можда и Пекић, ко зна?
–
користе као некакав симбол грађанистичког европејства
у
Србији. То европејство је, онако како га представља
једна,
морам рећи, задрта и исполитизована фракција
наше
културне елите потпуно у нескладу са традицијом
која је
постојала у српској интелигенцији последњих две-
ста
педесет година. Тако се Доситеј, као наводни пред-
ставник
тог европејства, противставља Вуку, као знамењу
некаквог
националистичког и популистичког идолопо-
клонства.
Таква подела је заиста бесмислена. Тачно је да
су се
Доситејев и Вуков патриотизам разликовали. Овај
први је
био нешто више просветитељски, овај други нешто
више
народњачки. Али, у оба случаја то је био патриоти-
зам,
искрена приврженост свом народу и дубока, готово
очинска
љубав према њему.
Они нису код Срба видели само мане, само
простоту,
само
насилност, они се у својим списима нису бескрајно
изругивали
Србима (са једним доиста садистичким жа-
ром!) –
као што то данас раде корифеји нашег европејства.
Доситеј
је написао оду Србији – Востани Сербије! – коју
би наши
грађанисти данас јамачно оценили као „национа-
листичку“
и „ратнохушкачку“.
Доситеј – тај углађени, сребрновласи господин са
тророгим шеширом и племићким штапом – дошао је у дивљу и блатњаву Србију да јој
помогне. Он, старац коме треба само још мало удобности и
мира за
оно неколико преосталих година живота, тај ста-
рац,
дакле, долази у побуњену, хајдучку Србију, долази
на
земљани под, у кућу од ћерпича, у ратни Београд окру-
жен
древним, непроходним шумама, ретким селима и
Отоманском
империјом из које само што није кренула још
једна
казнена експедиција. Наши европејци данас виде
само
Доситејево министровање – ваљда једино са тог
положаја
би они сами помагали свом роду. Али, бити мини-
стар у
тадашњем и данашњем Београду заиста није исто.
За Доситеја је то била мука и патња која му, да
је био само
просвећени
егоиста, заиста није била потребна. Али, Доситеј
није био
просвећени егоиста. Он је био просвећени патрио-
та. У
томе је сва разлика. И у томе је сва величина.
[1] Ванредни професор Филозофског факултета у
Београду, santonic
@eunet.yu
[2] Јован
Скерлић, Историја нове српске књижевности, „Просвета“, Београд, 1967, стр. 94,
сви навиоди из Доситеја су према Скерлићу.
[3] Борислав
Пекић, Политичке свеске – 4. део, http//borislavpekic.blogspot.com/2007_04_01_archive.html
No comments:
Post a Comment