Политика синтезе, 1 део,

 

Политика синтезе, 1 део, Истраживачки центар ДС, @ Сл. Владушић

Сваки пут када хоћу да напишем нешто о Пекићу, на ум ми падају исте, меланхоличне речи. Пекић је наша пропуштена шанса. Књижевна, морална, политичка. Иако је Борислав Пекић име и презиме једног човека, под тим именом видим, пре свега, један карактеристичан став према себи, нацији којој се припада и свету у коме се обитава. Тај став се развио као реакција на сасвим реалну пошаст коју је Пекић дочекао у Београду 1944. године, а то је била диктатура пролетаријата, са инхерентним насилним радњама које припадају свакој диктатури.

Пекићев одговор комунистичкој диктатури најбоље ће се разоткрити уколико га упоредимо са идејама једног другог писца који је са комунистима, додуше предратним, имао доста неподвучених рачуна. Ипак, при крају свог живота, уплашен, болестан и уморан, пристао је да буде друг,[1] бар за јавност. Ради се о Милошу Црњанском.

За Црњанског из доба Идеја, те полемике започете текстом Постајемо колонија стране књиге (1932) комунизам је претња пре свега зато што разара националну идеју. Комунизам је Црњански схватио као израз проблема мозга, а не стомака, па му је стога и опонирао на плану идеја. У центру антикомунистичког ангажмана Црњанског налази се, рекли бисмо, мистична идеја нације као темеља свих осталих вредности. Ево како то каже Црњански: „У ствари то је једна идеја у име које у нас може да се тражи не само социјална правда, него и смисао сваког рада и логичка веза са оним што је било.“[2]  

Банално, комунистичко читање овог одломка свело би Црњанског на фашисту, јер за комунисте сваки облик националне самосвести мирише на фашизам. Међутим, ако пажљивије проучимо идеју нације Црњанског, приметићемо да таквом идејном концепцијом националног јединства Црњански жели да опонира са свим конкретним знацима урушавања државе која није могла да, у име схватања националне идеје као темељне идеје, обезбеди равноправност пред законом за све своје грађане, без обзира на њихов друштвени статус.

На моменте као да то постаје јасно и самом Црњанском. У тексту „Салонски комунизам“, он указује на различит однос који држава испољава према онима који шире комунистичке идеје: повлашћенима, деци београдских буржуја, тим „салонским комунистима“, како их назива Црњански, то је прећутно дозвољено; сиротињи, међутим, није. Ова чињеница говори да се консензус око националне идеје у међуратном српском друштву растопио у име класних разлика што посредно и оправдава комунистичке идеје.

На један парадоксалан начин схватио је то и сам Борислав Пекић. У Годинама које су појели скакавци Пекић, између осталог, говори о томе како је учествовао на мартовским демонстрацијама ’41, а потом даје дијагнозу пада Краљевине: „Ето зашто је пропала стара Југославија. Не само зато што су против ње демонстрирали синови двојице највиших полицијских чиновника Бановине, него и зато што су исте ноћи из затвора пуштени уместо да заглаве поправни дом.“[3]

Ово је само једна у низу симпатија и додиривања између Црњанског и Пекића; следећа нарочито атрактивна, па можда и помало неочекивана, јесте она у којој се Пекић симболички придружује Црњанском у одбрани националне књижевности. Ево шта Пекић о томе каже:

„Ако презремо властиту књижевност као једну од легитимних форми нашег духовног развоја, само зато што је слабија од туђе, одмах се можемо одрећи и историје, јер ни она не може претендовати да, са гледишта човечанства, нешто особито значи, па што да не, најзад и нације. Можемо се похватати за руке и пријавити се за грађанство неке нације која има бољу књижевност и важнију историју.“[4] На први поглед изгледа као да би се ова реченица могла наћи у тексту Црњанског Постајемо колонија стране књиге. Ипак, Црњански овакву реченицу не само да није написао, већ је није ни могао написати. За аутора Суматре, она је, једноставно, прелогична.

Тако долазимо до кључне разлике између политичких ставова Црњанског и Пекића. То је Пекићева рационалност. Доминантно место разума у политичким стварима назире се већ у наслову једног од Пекићевих политичких есеја из књиге Одмор од историје. Наслов тог текста гласи „У демократску будућност – здрава ума, чиста срца и мирне савести“. Кључна улога разума истакнута је и у самом тексту:

„ (...) Разум, ма колико га презирали као млак, ’ни студен ни врућ’, па предвиђен да ’из уста буде избљуван’, опрезни, пипави Разум, бар у политици, поузданији [је] водич, бољи саветник, јаснији тумач идеје било које стварности и савршенији њен градитељ и од најплеменитијих, али непредвидљивих осећања.“[5] Разум је, дакле, она средња мера која је по Пекићевом мишљењу у политици нужна. Та нужност произилази из чињенице да само Разум гарантује једној политици наде за успех. Када кажемо сви који нису са нама – против нас су, онда је то збиља страснији мото од онога другог по коме су са нама сви они који нису против нас. Овај други је много рационалнији, много разумнији. Помпејев би могао потписати Црњански, а Цезарев – Пекић.

Црњански је отуда тридесетих година прошлог века гледао како се национална идеја растапа и нестаје у пољу очигледног и конкретног којим су полако почеле да овладавају идеје марксизма. И док је грађанска класа мислила да ће ствари проћи саме од себе [6] , комунисти су победили, а Србија је постала ничија земља у којој су се окупатори само смењивали. Пекићев политички рационализам налагао је другачију тактику у борби против комунистичке претње између два рата.

Обрисе те тактике налазимо у Ходочашћу Арсенија Његована у наоко утопистичким, а заправо политички веома рационалним идејама Арсенија Његована. Његова кључна идеја је она о међусобном поседовању поседника и поседованог. Политички рационализам захтевао је да се оштрица опозиције између поседника (капиталисте) и поседованог (било то кућа, или радна снага радника) затупи једном социјалдемократском идејом у којој би било места и за социјалну правду и за класне разлике.

Онај који поседује би уместо цеђења свог добра морао да брине о њему и за њега, па би у то смислу и добро поседовао свог сопственика. Сада се види основна разлика између Црњанског и Пекића: Црњански је хтео да ирационалном идејом нације негира стварно распадање те идеје под утицајем класних супротности, док је Пекић post festum тежио да пре свега затупи класне супротности узимајући у обзир интересе супротстављених класа.

 

---

[1] Овде алудирам на анегдоту о првом а вероватно и последњем сусрету између Милоша Црњанског и Борислава Пекића који се догодио у просторијама УКС-а, пре Пекићевог одласка у Лондон, а након повратка Црњанског из британске престонице. Судећи по сведочанству Љиљане Пекић, разговор двојице класика српске књижевности није трајао дуго. Пекић се Црњанском „обратио са ’Господине Црњански’ а овај је одговорио ’Ја сам друг’. На то му је Пекић узвратио ’Ја сам још увек господин’ и изашао из просторије.“ Види: Кореспонденција као живот, Соларис, Нови Сад, 2002, стр. 37.

[2] Милош Црњански, „Слабост наше одбране од марксизма“, Двери српске, бр. 25, 1-2005, стр. 16.

[3] Борислав Пекић, Године које су појели скакавци, Соларис, Нови Сад, 2004,

стр. 40.

[4] Борислав Пекић, Време приче, БИГЗ, СКЗ, Београд, 1993, стр. 11.

[5] Борислав Пекић, Одмор од историје, БИГЗ, Београд, 1993, стр. 21-22.

[6] Црњански, наиме, овако тумачи слабости одбране од комунизма: „Комунисти и комунистичка пропаганда то је за нашег ’грађанина’ нека врста младићке лудости која ће проћи и коју треба пустити да се истутњи“; види: М. Црњански, „Слабости наше одбране од марксизма“, наведено издање, стр. 15.