Песимизам Б. Пекића, 1. део

 

Песимизам Б. Пекића, 1. део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Ђоровић

Биљана Ђоровић: Антрополошки песимизам Борислава Пекића

                                                Најбољи је онај који све може сам да схвати.

                    Аристотел

Какав је смисао политичког ангажмана Борислава Пекића, човека који је живео у тежњи да проникне у тајну 67 , чија је интелектуална позиција захтевала извесну изолацију од свакодневног и јавног живота, па и извесну дистанцу према самом животу, не би ли проникао „иза гвоздене завесе“ (Коестлер) целокупне цивилизације хомо сапијенса, како би начинио правилан круг и „сваку копчу закопчао“,

што је за предуслов имало одбацивање историјске хронологије и времена схваћеног у линеарном току, када се отворила нека врста безвремености у којој пребива мит: протоисторија хумане повести која се архетипски повезује са својим ововременим митологизованим парњацима – хипостазираним идеологизованим светим формулама као репрезентентима врхунских вредности сваке епохе?

Најдубљи покретачки мотив Пекићевог практичног живота, који је Аристотел видео као синоним за политички живот, био је успостављање основних начела владавине права и механизама за њихову заштиту од злоупотребе и изопачавања.

Пекићеве „Године које су појели скакавци“ остаће усамљенички траг отпора грађанске класе за коју је социјалистичка револуција била зао чин, мера нестајања грађанских вредности и васпитања. У условима у којима је режим сурово успевао да сломи и саму помисао на побуну, Пекић је, пруживши отпор револуционарном терору, добио прилику за испитивање „антрополошких аспеката затвора као цивилизације и њене кореспонденције са цивилизацијом на слободи као другим моделом истог заточеништва“. 68

Његове затворске, романескне реконструкције, објављене под овим насловом, као каква пословица, населиле су свакодневни метафорички језик, постале део народног говора којим се бележи сваки протраћени тренутак у животу; врста песимизма, жала због губитка који се никада не може надокнадити. И управо су ове године које су појели скакавци сведочанство о жилавој, непоколебивој, неспутаној енергији писца којом се потврђује тачност латинске изреке која каже да је име знамење, па је онај који се бори и постаје славан (Борислав), од дуплог колосека политичке борбе и писања, начинио равнотежу у којој прво није никада смело да искључи друго, али ни обратно, баш по Арстотеловој рецептури за истински добар живот или срећу, блаженство (eudaimonia), које није могуће без практичног, јавног – политичког ангажмана будући да је залагање за егзистенцију једнаких и слободних људи – частан, етички нужан услов за постизање индивидуалне среће.

Пекићев одлазак у Лондон био је бекство из света и сеоба у дело. Да би остварио свој књижевни сан он је морао да буде и сам и изгнан. Изгнан од оних којима је, као и својим скакавцима затворске, поклањао и многе друге године. И док је у Лондону осећао, из даљине, било света који му је у младости одузет, и био сам и слободан да створи дело по мери своје огромне творачке моћи и страсти, неодвојив од његовог бића и постојања, етички разум (phronesis) остављао је простор за политичко деловање које ће га, на крају, сасвим приближити оним циљевима који су узроковали најезду скакаваца.

Но, да ли би Борислав Пекић, да је међу нама, био и даље тојнбијевски уверен да се не ради о најбољем, већ, најмање злом од свих светова, сада, када се отвореним војним, политичким и економским притисцима широм планете производи сагласност за ратове којима се успоставља такозвани демократски империјализам, за који је истраживач са Хуверовог института у Станфорду, Стенли Курц (Stanley Kurtz), својим, сада већ чувеним програмским текстом „Democratic Imperialism: A Blueprint“ 69 , начинио нацрт?

Да ли би под „најмање лошим од свих светова“ могао подвести теорију и праксу овог нашег чији је идеолог Милтон Фридман (Milton Friedman), професор економије на Универзитету у Чикагу и популаризатор „Чикашке школе економије“ (Chicago School of Economics), 2006. године, када је умро, назван „најутицајнијим интелектуалцем послератног доба“ и то не без основа будући да је био саветник Маргарет Тачер (Thatcher), Никсона (Nixon), Регана (Reagan), све до садашње Бушове (Bush)

администрације, те да је управо он одговоран за инаугурацију политике коју је Наоми Клајн (Klein) у својој књизи „Доктрина шока: успон разарајућег капитализма“ (The Shock Doctrine: the Rise of Disaster Capitalism), назвала „доктрина шока“ (shock doctrine) 70.

Доктрина шока, као доктрина моћи, настала је на основу експеримената електрошоковима које је педесетих година прошлог века спроводио Др Еван Камерун (Ewan Cameron) на Ален Мемориал институту (Allan Memorial Institute) а потом усвојила CIA као метод којим се затвореници регресирају на ниво на коме нестају као личности, након чега су беспоговорно спремни на кооперацију.

 Она (доктрина шока) почива на увиду да се радикални слободно--тржишни механизми, који поништавају вековну борбу за хуманије, праведније и боље услове живота, могу без отпора увести само након што се друштва, државе и појединци нађу у стању шока, било узрокованог ратом, природном катастрофама, колективном траумом, терористичким нападима, економским сломом. Тек након шока могуће је без отпора приватизовати све из чега се може извући профит, укључујући изворе воде, образовање, системе здравствене заштите, поште, националне паркове...

67 Нема ништа истинитије од тајне – мото је Пекићевог романа Атлантида.

68 Борислав Пекић, „Време речи“, БИГЗ, Српска књижевна задруга, 1993, стр. 262.

69 www.hoover.org/publications/policyreview/3449176.html - 64k

70 www.naomiklein.org/shock-doctrine - 18k -

www.democracynow.org/article.pl?sid=07/09/17/1411235 - 68k