Политичке репресије 1. део

 

@ Срђан Цветковић          

Кратка историја политичке репресије  у Србији 1944–2000. 1. део @  С. Цветковић

Од самог ослобођења од Турака и стварања темеља модерне српске државности па до краја ХХ века друштвени живот у Србији био је обележен жестоким политичким обрачунима. Национална слобода и лична амбиције вла- дара, по правилу, увек су стављане испред грађанских и политичких слобода појединаца. Још од устаничких дана, полиција и сила у рукама владара коришћени су за обрачун са политичким противницима и за одржање личне власти. При том, политички неистомишљеник врло лако се квали- фиковао као државни непријатељ и издајник кога треба одстранити чак и физички из друштвеног живота. (Реци- диви овакве политичке (не)културе приметни су били до- скора, а у траговима и дан-данас!)

Најпре су предмет политичког прогона били опоненти српским вођама Карађорђу и Милошу (у којем је страдао и сам Карађорђе), да би се затим кроз цео век наставила оштра династичка утакмица у којој се нису бирала средства. Поменимо само Карађорђев прогон неистомишљеника Петра Добрњца и Миленка Стојковића, као и чињеницу да није био милостив ни према најближој родбини (оцу и брату) када је био угрожен његов ауторитет. Такође, Милош је немилосрдно гонио непослушнике: Павла Цукића, Петра Молера, Симу Марковића (1817), потом и Милоја Поповића Ђака (1825), па и самог Вука Караџића, који га је прописно оцрнио у својој тајној историји његове влада- вине. Ретко који је владар на престолу, у не тако краткој династичкој историји Србије, сачувао живу главу и умро природном смрћу. Од шесторице владара у XIX веку тројица су убијена, а ниједан није легално завршио своју владавину. Поменимо само убиства Карађорђа 1817, кнеза Михаила 1867, краља Александра Обреновића и краљице

Драге 1903, покушаје атентата на краља Милана (1882. и 1899, ако не рачунамо инцидент са клозетским даскама у околини Смедерева 1873) и коначно, убиство краља Алек- сандра Карађорђевића 1934, као најпознатије манифе- стације овог вида терора. Међудинастичку борбу сменили су, оснивањем партија, сурови међупартијски ратови. Страначке борбе су у таквим друштвеним условима, и поред доношења за оно време либералног Устава из 1888. којим је уведен парламентаризам у Србији, од почет- ка биле бруталне. Од сукоба партија до њиховог става да друге не треба да постоје није био дуг пут. Либерали су прогањали социјалисте, касније радикале, забрањивали њихова гласила, осуђивали их и протеривали из Србије. (Тај режим је имао на савести и смрт првог социјалисте Светозара Марковића.)⁷⁸ Осионост краља Милана и напредњака, али и њихов одлучан напор за брзу модер- низацију друштва и државе, пратили су као нужност из- борне манипулације и прогон радикалских демагога. Напредњачки обрачун са радикалским коловођама у Тимочкој буни 1883. (која је уједно и добар пример

„репресије одоздо“ − не еманципованог друштва према модернизаторској улози државе) добро је познат. Још драстичнији је прогон напредњака, тзв. дани народног одисаја, како је еуфемистички касније назван овај терор над свргнутим напредњацима, након доласка на власт радикала 1887. У њима је страдало око 140 лица која су линчовале радикалске десетине и чете широм Србије. Многе жртве су на најнеобичнији и зверски начин муче- не (натицање на колац, одсецање ушију, носева, јахање, печење на ражњу...), а забележени су и бројни напади на имовину политичких неистомишљеника (разбијање рад- њи, сечење винограда, отимање летине и друго). Може се рећи да је ово био највећи међустраначки политички обра- чун у Србији пре Првог светског рата према масовности, али и због варварских метода тортуре и мучења, које речито

78 М. Петровић, Народни одисај и долазак Народне странке на власт, Херетикус 1–2007, Београд, 2007; Л. Перовић, н. д., стр. 135; Л. Перовић, Пера Тодоровић, 1983.

сведоче о степену тадашњег цивилизацијског постигнућа српског друштва.⁷⁹ Коначан биланс радикалског насиља између 1887−1896. био је: 377 мртвих, уништена имовина и виногради (50 кућа и 70 запаљених имања), расељена читава мања села и исељене породице и поједине лично- сти из Србије (њих преко 60, међу којима и напредњачки лидер Чедомир Мијатовић који се повукао у добровољно изгнанство).⁸⁰

Преузимање модела демократског друштва у послед- њој четвртини XIX века и релативно рани настанак политичких странака није једнако пратило усвајање демо- кратске политичке културе, а још мање економски напредак и културна еманципација друштва. Навике из времена борбе против Отоманске империје, сталан живот уз пушку и сабљу, обичај решавања проблема физичким насиљем и затирањем политичких неистомишљеника тешко су се мењали. Општа неписменост становништва, од којег је више од 80% живело на селу и од пољопривреде, еко- номска заосталост и сиромаштво, недостатак снажне и бројне средње грађанске класе нису били добар темељ за изградњу стабилне и здраве демократије. Поједини окру- зи у Србији, чак до краја XIX века, имали су озбиљне проблеме и водили су рат са хајдучијом. Политички систем је усвојен, док су предуслови за демократизацију друштва били далеко од испуњења, што се није битније променило ни до Другог светског рата. Политички неистомишље- ник је сматран непријатељем кога је требало затрти − јер страначки непријатељ је увек био и непријатељ Србије.⁸¹

Двадесети век отпочео је убиством краља и краљице.

Убила их је официрска завереничка организација Црна рука. Тим чином милитаризам је на велика врата ушао у српско друштво, а затим даље богатио историју полити- чког насиља на овим просторима разноликим и надасве обимним материјалом. Милитаризам и чести ратови за на-

79       Л. Перовић, Д. Стојановић, Политичке поделе у Србији, предавање у Београдском културном центру, 27. јануара 2005.

80       Исто

81       Слободан Јовановић, Влада краља Милана, Београд 1933; Латинка Перовић, Пера Тодоровић, Београд, 1983, стр. 170.

ционално ослобођење (у периоду од 1877. до 1914. било их је чак пет), али и већ поменуте тешке социјално-економ- ске прилике, екстремно сиромаштво, масовна неписменост, нису били плодно тло за развој демократије и људских пра- ва и драстично су успоравали друштвену еманципацију и срозавали ниво политичке културе (која је, богами, благо- дарећи различитим социјално-историјским факторима и до дана данашњег остала невелика!). Трвења радикала и самосталаца у првом десетлећу, тешке речи и претње које су се могле прочитати у радикалској Самоуправи или само- сталском Одјеку и даље су речито говорили о полити- чки дубоко подељеном друштву са предмодерном полити- чком културом. Посвађана и на крв завађена престоничка интелигенција својим политичким ратовима је замагљи- вала и отежавала друштвену еманципацију.⁸² Политичка борба делимично се преселила са међупартијског нивоа (мада не и савим стишала, ако се узму у обзир жесто- ки вербални окршаји радикала и самосталаца, или, пак, крваво гушење радничких демонстрација 1906) на терен сукоба војних и цивилних власти (чак отворених претњи

„црнорукаца“ политичарима). Истовремено, монарх је настојао да обузда војни фактор (Црна рука) и службу безбедности (конфликт је завршен тек Солунским проце- сом 1917. и Аписовим смакнућем). Гушење милитаризма било је нарочито тешко с обзиром на улогу коју је има- ла војска приликом устоличења династије Карађорђевић, као и због популарности коју је стекла у ратовима за на- ционално ослобођење „крочивши после шест векова на Косово поље“.