Разум и
политика, 1 део, Истраживачки центар ДС, @ М. Вучинић
„Васпитан сам као демократа. Настојим да се као
демократа
понашам и да у себи савладам урођене људске,
тоталитарне,
готово бих рекао антрополошки антидемократске особине потекле из себичности,
жудње за моћи,
таштине
и рђавог искуства са људима. Верујем у демократију као најбољи од свих рђавих
система, а свакако
најподношљивији,
у реалну и реалистичку демократију
управљања
разумом, контролисаног од јавности и изборних тела, оплемењену социјалним
интересом за судбину
ближњег
и компромисом са потребама заједнице, али и
ефикасног
у заштити свега личног, што представља грађанску и политичку слободу, у
парламент као мајку, а не
маћеху
народа, опште и тајне изборе, слободно удруживање, сталну размену идеја, рада,
капитала, тежњу личном
успеху и
благостању, приватну иницијативу, право регулисано законом и мењано вољом
већине уз сталну мисао о
егзистенцији
мањине. Верујем у правила грађанске игре.
Демократија
је у првом реду компромис. Морамо га једном
направити
и са својим најлепшим надама и најзаноснијим
утопијама,
и од оног што је немогуће бар на време узети
оно што
је могуће, иначе ћемо остати без ичега, јер ће у
међувремену
и оно што је могуће било постати за нас
немогуће“.
Ово је само један од многобројних луцидних
и увек
веома инспиративних ставова Борислава Пекића
посвећених
његовом разумевању и поимању демократије
и
политике. Он сам је говорио да има две страсти: књижевност и политику. У
његовом, иначе, веома разуђеном и
слојевитом
делу често се јављају и преплићу његова
многобројна
разматрања, тумачења и погледи о природи
и
карактеру политике као изузетно комплексне и увек
изазовне
људске делатности. Књижевно дело Борислава
Пекића
предмет је многобројних мултидисциплинарних
књижевно-теоријских
проучавања, вредновања и анализа.
Међутим,
његово схватање политике и демократије није
разматрано
на синтетички и свеобухватнији начин. А
Борислав
Пекић је свакако писац који је изградио у свом
стваралачком
опусу умногоме изузетно оригинално, самосвојно и, пре свега, неапологетско
схватање политике и
демократије.
Он при томе није био само пуки и немоћни
посматрач
и оцењивач политичких дешавања већ непосредни, делатни и активни учесник у
догађајима и политичким збивањима који су довели до поновног успостављања
демократије и политичког плурализма у
Србији,
што је био његов стални циљ и стари сан још из
младалачких
дана. Он је при томе, што је иначе велика
реткост
у нашим политичким и друштвеним приликама,
био
спреман да се жртвује за своје политичке идеале
остајући
веран својим начелима без обзира на цену коју је
био
принуђен да плати. Код нас се интелектуално
поштење
не среће тако често, а Борислав Пекић је у том
смислу
био и остао један од највећих и непревазиђених
узора.
Борислав Пекић је у једном разговору означио наше
доба као
епоху апсолутне превласти политике над свим
другим
облицима испољавања људског духа и воље. Он
је
такође непрестано проблематизовао и питање односа
морала и
политике, као једног од најзначајнијих питања
у целокупној
историји политике. Он је био убеђен да је
политика
немогућа без морала као њеног цивилизацијског
и
хуманистичког утемељења. У питању је за њега била
оданост
принципу заступања опште воље и јавног
интереса
али и приврженост самом појму врлине који се
изгубио
у нашој савременој политици. Овакво одређење
значаја
и улоге морала у политици данас у великој мери
делује
утопијски и нереално, јер је сама политичка
делатност
испражњена од моралних принципа, остала је
само
празна љуштура политичког прагматизма и заступања
огољеног
и приземног политичког интереса.
Али, Борислав
Пекић је истрајавао на свом уверењу да је „лични
морал
основ сваке политике. Будимо људи, грађани и
Срби,
али никада ни једну од тих особина урођених или
стечених
не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина, завршиће са
жртвовањем туђих живота. Ако вас сматрају моралним
човеком,
морате то по цену главе остати. Иначе сте хуља,
оно што
се иначе сваком другом великодушно допушта. Ако
сте
једном били демократа, морате то остати и на самртној
постељи,
те и смрт као већинску снагу демократски прихватити. Политика је јавни морал.
Морал је приватна политика. Даме и господо, вели се да политика не познаје
морал
као категорију с којом безусловно рачуна у свом
практичном
деловању. Признајем да у томе има истине.
Али ако
га не познаје друштвени систем што га таква
политика
гради, ако он нема своје моралне основе, своја
начела и
своје законе на које се сви можемо с једнаким
правима
ослонити, он престаје бити легитиман, чак и ако
остаје
легалан“.
Борислав Пекић се у својим текстовима и
разговорима
непрестано
питао да ли је политика могућа као рационална
и на
разуму заснована људска делатност. Та дилема се као
заједничка
нит провлачи кроз целокупно Пекићево схватање и поимање политике и демократије.
Он је заступао
становиште
да политика пре свега мора бити заснована на
разуму и
моралу, без обзира што су његови ставови били
често
осенчени благом али убитачном иронијом. То није
значило
одсуство његове чврсте и непоколебљиве вере у
демократске
идеале и начела, већ су значиле његов однос
сталне
критичности и запитаности над рационалним за-
снивањем
политике и људског друштва. Пекић је делио
Аристотелово
поимање политике као вештине заједничког
живота,
и то му се чинило њеном најбољом и најпрецизнијом
дефиницијом.
„Никад политика, та једина област у којој
има
прилике да се испољи наша сопствена мера рационалности, није била мање
рационална него сада у добу
политичког
рационализма.“ Одговор на ову Пекићеву
дилему
је тим теже дати јер живимо у времену дубоких
и
разорних ирационалности у коме се демократија након
пада
социјалистичких система тек помаља, учвршћује и
стиче
своје легитимно право на постојање и трајање.
Може се
са пуно аргумената рећи да се Пекић у својим
текстовима
јавља и испољава као одлучни и непоколебљиви заговорник и тумач најтемељнијих
принципа грађанске демократије без чијег успостављања не може ни
доћи до
обнове грађанског и демократског друштва, што је
увек био
основни политичко-филозофски идеал и тежња
Борислава
Пекића.
„Ми ћемо се трудити да у демократску
будућност
уђемо здрава разума, чиста срца и мирне свести.“ Оно што Пекић посебно
апострофира јесте улога
разума у
филозофском и практичном заснивању политике
и у том
смислу је он на трагу античког идеала политике
који је
одавно поништен у савременој политичкој делатности која је политику свела на
голи материјални интерес и
примену
силе. Таквом схватању политике Борислав Пекић
супротставља
став:
„И да је разум, ма колико га презирали
као
млак, ни студен, ни врућ, па предвиђен да из уста
буде
избљуван, опрезни пипави Разум, бар у политици,
поузданији
водич, бољи саветник, јаснији тумач идеје
било
које будуће стварности и савршенији њен градитељ и
од
најплеменитијих али непредвидљивих осећања. Значи
демократија
је нешто што не укључује у принципу насиље,
али
отпор насиљу је обавеза и дужност сваког слободног
човека“.
Наводећи Аристотелову мисао о најбољој држави,
Борислав
Пекић такође расправља питања која је држава
добра
правећи инверзију о Идеалној рђавој држави. Поред
разума
Б. Пекић упорно и истрајно истиче морал као једну
од
темељних претпоставки рационално засноване политике. Ове Пекићеве речи звуче
као својеврсни морални
категорични
императив политике, као захтев да се не изне-
вери
звездано небо у нама али и да се не изневери људски
разум и
оданост основним људским врлинама.
„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити
свест,
морално
осећање у нама и звездано небо над нама, ни
онда, а
нарочито онда када знамо да ћемо због тога бити на
губитку.“
Управо је велико изневеравање овог
категоричног
моралног императива довело до тога да је
данас
политика на овим просторима потпуно
поништила
сваки морални и хуманистички идеал и
претворила
се у сферу у којој све мање има
места за
велике и узвишене демократске и моралне идеале и врлине о којима је са толико
страсти и уверења говорио
и писао
Борислав Пекић.
No comments:
Post a Comment