Слободан Антонић: Пекић и Доситеј 2. deo

 

Слободан Антонић: Пекић и Доситеј 2. deo

И Пекић jе био просвећени патриота. Он је добро знао

све мане свога рода. Писао је о њима, виспрено и оштро,

неумољиво их ређајући. Али, Пекић није сматрао да је

свако родољубље погрешно, да се у корену сваке нације

налази један велики, неокајан злочин[2]. Говорио је о „пле-

менитом осећању припадности једном народу“[3]. Говорио

је о „обавези према њему, па и онда кад вас лично баш

није усрећио“[4]. Говорио је о „спремности да се бране и

његови природни али разумни интереси и његово право на

достојан и срећан живот, ма где се он налазио“[5]. Ето то

је тај трезвени, господски патриотизам Борислава Пекића.

Због тог патриотизма и он се, као и Доситеј, вратио у

Србију и последње године живота провео гутајући сузавац

или добијајући пендреком по леђима.

Уопште, тих година Пекић је имао прилику да се на-

гледа и једне друге врсте патриотизма – оне задрте,

користољубиве, хвалисаве и незналачке. Писао је и гово-

рио против таквог патриотизма. Међутим, да је данас жив,

Пекић би јамачно писао и говорио и против ове данашње

врсте европејства – такође задрте, користољубиве, хва-

лисаве и незналачке. Јер, његово европејство, баш као и

оно Доситеја Обрадовића, није било од те сорте. Пекићев

и Доситејев космополитизам нису почивали на визији

света као бескрајне пијаце на којој се људи данас сретну,

обаве шта имају и затим оду даље.

Њихова екумена није била свет у коме, на једној страни, постоје само индивидууми, одвојени у своме сопству и у својој инфантилној

самозаљубљености, и, на другој страни, светско тржи-

ште, светске банке, светске корпорације, светске државе и

светски полицајци. Пекић је један такав свет без заједнице,

у којем се „људи једни за друге не интересују“ описао у

Новом Јерусалиму [6] . То је свет „болесног индивидуали-

зма и материјализма“ из 2999. године, далеке будућности у

којој су само до краја доведене оне рђаве црте модерности

које је Пекић још пре двадесет година са забринутошћу

уочио.

Ако бисмо се запитали – а какав је то Пекићев и

Доситејев космополитизам? – онда бисмо могли да га

видимо као залагање за свет отворених нација, екумену

слободних и просвећених народа, са самосвојним култу-

рама које се међусобно прожимају, али никада потпуно

не стапају. То није свет једног језика, једне књижевности,

једног филмског града, једне позоришне улице и једне

ликовне галерије. То није свет Римског царства у коме се

бити књижевник или сликар може само на једном месту

– у Риму.

Њихова Европа не подразумева слободу само

за капитал и радну снагу, њихова Европа није тржница

само робова и новца, њихова Европа није лонац за топ-

љење нација и култура у једну безобличну масу, без боје

и укуса. Њихова Европа није тржница већ Академија и

Лицеј, Ђото и Андреј Рубљов, Агора и Хиландар. Њихова

Европа није лонац за попару, већ корпа пуна воћа, од које

је свако различито и свако укусно. Њихова Европа није

супердржава састављена, на једној страни, од бриселске

бирократије, а на другој од милиона локалних поданика

са мозговима стегнутих у менгеле политичке коректности.

Њихова Европа је Европа нација, просвећених и само-

свесних, Европа култура, различитих и поносних на своју

посебност.

Зато се треба сећати Доситеја и Пекића. Не само ове

године, када се навршава 15 година од Пекићеве смрти и

200 година од Доситејевог доласка у Србију. Треба их се

сећати и следеће године и свих наредних година. Можда

нам то сећање помогне да боље разумемо ко смо и шта

треба да радимо. Можда нам то сећање помогне да ко-

начно постанемо оно што су обојица тако жарко желела

– нација морала, нација културе и нација слободе.

[2]„Нација је реликт једног варварског вида друштвености“; „политичко

зло стоји у основи настанка нације из духа злочина“. Стога, свако национално

осећање јесте „’прећутно саучесништво’ у колективном злочину“ (Обрад Савић,

„Два лица одговорности: Србија после Ђинђића“ у Латинка Перовић (ур.), Зоран

Ђинђић: етика одговорности, Зборник радова, стр. 193–213, Хелсиншки одбор

за људска права у Србији, Београд, 2006, стр. 194; 195.

[3] Борислав Пекић, „Излазак из мрака“, интервју за лист Демократија, јун

1991. године; http://borislavpekic.blogspot.com/2007_09_01_archive.html.

[4] Isto.

[5] Isto.

[6] „Нолит“, Београд, 1988. стр. 230.