Политика синтезе, 2. део, Истраживачки центар ДС, @ Сл. Владушић
Јасно је, нажалост, да је идеја узајамног
власништва Арсенија Његована била подједнако страна колико буржоазији, толико и
комунистима, управо зато што је представљала облик друштвеног компромиса.
Карикатуралне црте Арсенија Његована делују отуда као хуморна анестезија која
опушта читаоца пред узнемирујућом истином о краху политичког компромиса као
политичке врлине. За разлику од кукавичког компромиса који је са властитом савременошћу
начинио Конрад Рутковски, јунак сотије Како упокојити вампира, Пекић је
тежио здравим компромисима који су његову политичку платформу, засновану на
рационалном сагледавању чињеница, оспособили за једну врсту ретке политичке
синтезе.
Прва одлика те синтезе је свест да не треба
правити хијерархију интереса. Ево како то делује у пракси: муке српског живља
на Косову нису само помогле Милошевићу да дође на власт, већ су му оне
послужиле и као инструмент против демократизације Србије. Пред грађане је постављена
лажна опозиција: нација или демократија. Када се ствари тако поставе, онда је
јасно да су оба одговора погрешна, а ми и данас живимо последице те трагичне
хорор-опозиције у лику два политичка екстрема који нам подједнако раде о глави.
Пекићева политичка синтеза настоји да оба термина
врати тамо где им је место, а место им је са леве и десне стране саставног
везника и. У његовим политичким есејима виде се јасне контуре тог напора. Овде
ћу цитирати само један одломак који треба да послужи као синегдоха за све
остале: „Рећи ’Србија’ па тек потом ’демократија’ значи створити земљу у којој,
премда српска, можда и неће вредети живети, па чему је онда стварати? Рећи
’демократија’ па тек онда ’Србија’, значи, можда, земљу у којој ће бити
демократије, али не и Срба да у њој уживају, па зашто би се онда ми око ње паштили?
Али рећи Србија и демократија, симултано и реципрочно, без компромиса у корист
једног или другог интереса, значи можда, ако ништа друго, наду да се они могу
помирити.“[1]
Пекићева синтеза демократије и нације, нажалост, иако много рационалнија, није успела да сруши Милошевића на време. Али данас, када је Милошевић историја, ова Пекићева идеја није изгубила на актуелности. Она се данас супротставља читавом једном идеолошком ком-плоту који државе–нације виде само као горопадне звери које се међусобно туку.
Један од резултата такве мисаоне климе
јесте синтеза различитих речи као што су „патриотизам“, „родољубље“ и
„шовинизам“ у реч „национализам“, која, бар у српском језику, има негативан, пејоративан
призвук. Одјек такве мисаоне климе, али и отпора према њој, налазимо у
Пекићевом тексту „Бити родољуб – није срамота“. Та оштра реченица, издвојена
као наслов, налази се и у самом тексту. Иза ње, међутим, стоји једна реченица
коју треба такође цитирати: „За демократију је срамота бити шовен, а ми то
нисмо, нити ћемо икада бити.“[2]
У овој језичкој нијансираности назире се један еластични,
гипки и, што је најважније, синтетички однос према себи, нацији којој се
припада и свету коме та нација припада. Тај однос можемо разумети као велику
синтезу Србије и Европе. Поента те синтезе није у томе да се припадност једном
малом, наводно мрљавом и свега недостојном народу замени припадношћу
некаквој великој и безгрешној Европи, већ управо у томе да се један народ само-образује
до оног нивоа када ће његово припадништво Европи бити очигледно.
Управо зато је код Пекића на делу једна политичка
варијанта доситејевског погледа на свет, у коме ће разум, пре него сировост и
бахатост, послужити као ослонац националној идеји. Ради се, дакле, о само
или ауто-просвећивању. Наглашавам овде префикс ауто, јер он
указује да је Европа циљ за којим се жуди, али и свест да вредности које она
поседује не припадају само њој, уколико се она поистовети са речју Запад. Ту долазимо
до још једног важног аспекта Пекићеве политичке мисли, а то је однос према
Балкану.
Пекићево разумевање Балкана пример је да Марија Тодорова
није била у праву када је написала да се само у бугарској култури на реч Балкан
не гледа искључиво пејоративно. Наиме, Тодорова сматра да једино Бугари промишљају
Балкан и без његовог негативног предзнака, премда примећује да и у бугарској
перспективи припадност Балкану има облик фрустрације:
„Бугарима су са осталим балканским нацијама
заједничке све фрустрације које припадност Балкану подразумева, а ипак они
једини озбиљно прихватају своје балканско биће (...) Ниједна друга балканска
књижевност није толико хвале посветила Балкану као бугарска; у ствари, Балкан
као тема не постоји ни у једној другој књижевности.“[3]
Јасно је
да Марија Тодорова превиђа не само традицију српске авангарде (Мицићевог Барбарогенија
Децивилизатора), те елементе послератне југословенске поп-културе
(про-балканске песме група Азра и Смак) већ и монументалну
Пекићеву фантазмагорију Златно руно. Уколико за ову прилику занемаримо
нимало безазлен политички рефлекс превида бугарске историчарке, можемо
закључити да је код Марије Тодорове присутна љубав према Балкану лишена колико поноса,
толико и стида. О тома бугарска историчарка проговара веома експлицитно у
најинтимнијем делу своје књиге – у посвети родитељима.
No comments:
Post a Comment