Песимизам Б. Пекића, 2. део

 

Песимизам Б. Пекића, 2. део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Ђоровић

Да ли би током последњих петнаест година Борислав Пекић икада дошао у искушење да стави свој потпис на приступницу у „Друштво пријатеља злочина“, чији се чланови, овенчани ордењем Врлог Новог Света за пристанак на усавршену игру против живота, утркују да правилном диференцијацијом непријатеља и беспоговорном подршком војним интервенцијама, дају легитимитет стварању неопходних услова за успостављање неограничене Моћи, како су то урадили и Вацлав Хавел (Havel) 71 и Марио Варгас Љоса (Llosa), или би, попут Харолда Пинтера (Pinter), Аугуста Боала (Boal) или Џона Пилгера (Pilger), неуморном иронијом и прецизним увидима разобличавао кôд света који слободу изједначава са слободом банака и корпорација, а њено успостављање спроводи под циничним синтагмама чију је логику са невероватном прецизношћу антиципирао Џорџ Орвел (Orwel)?

Или би под химером демократије опет угледао најезду скакаваца, тако далеко од политике као моралног чина 72 , а тако близу нечасној игри нечасних људи око нечасне добити, за коју огромна већина ’ослобођених’ и за демокартију ’припремљених’ људи има тако много стрпљења?

71 1999. године John Keane, уредник Хавелове књиге: Моћ немоћних: Грађанин против државе у Централној Европи, сумирао је Хавелов живот и политички активизам у биографији коју је насловио као: Вацлав Хавел: Политичка трагедија у шест чинова (Vaclav Havel: A Political Tragedy in Six Acts).

О процесима кварења моралног и историјског чула, о механизмима производње сагласности, о наградама које америчка влада додељује политичким истомишљеницима и апологетама, о конституисању уметности која на разне начине подржава и опслужује идеолошке потребе неоимперијалног пројекта, али и о уметности која остаје свест, савест и енергија које омогућавају да се правда, човекољубље и истинска демократија никад не забораве и затру, говори професорка Љиљана Богоева Седлар у тексту: The 21 st century: the age of consent, or concern? The rise of democratic imperialism and ‘fall’ of William Shakespeare, објављеном у Зборнику: Језик, књижевност, политика, Филозофског факултета у Нишу, 2007. године.

72 Постепено зидање другог друштва – само, за име Бога, нипошто опет неког оригиналног – другог система односа и међу људима и према реалности, можда ће, уз стрпљење, трезвеност и способност, створити основу за „нову политику“, за политику као – моралан чин. Свестан сам да је то романтично и политички можда непрофесионално становиште, али исто тако знам да ако је за једну земљу интерес њен највиши морал, за човека је морал његов највиши интерес.

Други о Пекићу / приредили Љиљана Пекић, Михајло Пантић – Београд: Откровење, 2002. стр.14.

Ако оставимо по страни реторска питања која само потврђују да је реч о ономе који нам данас највише недостаје, са непоколебивом сигурношћу можемо тврдити да Борислав Пекић не би ни најмање био изненађен оваквим расплетом цивилизацијске драме, будући да га је прецизно антиципирао у својим делима, показујући да слобода, демократија, па и сам човек, нестају у условима високо-развијеног капитализма, што је неизбежна последица развоја Западне рационалности и крајњи резултат човекове окренутости материјалистичкој цивилизацији.

Антиципацију овог расплета Пекић је, извео sui generis, као повест врсте, увидевши и да ће на самом крају човековог пута, на упражњен божански трон ступити Deux ex machina, машински Бог, чија се жртвена пракса не заснива на крви и месу, на месождерској жртви, која је представљала прелаз са паганства на монотеизам, већ за жртву узима људску душу. Фаустовска жртва је на тај начин постала темељна жртва и за постхуманистичко доба, но елеменат добровољне предаје и потписа који то потврђује, из ње је потпуно искључен.

Пекић је писао своје ’антрополошке повести’ (Беснило, Атлантида, 1999) са јасним осећајем промене унутрашње перспективе која га је водила до померања интересовања од историје и социологије ка филозофији и антропологији:

Не занима ме више само човек као карактер, настанак, развој и дилеме психолошког, друштвеног, моралног, духовног човека, али увек овог или оног човека, већ Човек уопште, Човек као врста, антрополошки човек и његова судбина. 73

Након што је као пасионирани читалац фантастичне литературе прочитао и „све што је у пољу научне фантастике и негативне утопије до сада написано, од Wells-a do Simak-a, Ballard-a, Van Got-a, Asimov-a, Blish-a, Bradbury-ja, A. Clarke-a, Lem-a, Orwel-a, Huxley-a, Zamjatin-a, Herbert-a

итд.“, Борислав Пекић је осећао да је неизвесност у вези са правцем којим ће се будућност кретати, опстала као простор за тајну. Концепт будућности приближио се сликама

73 Пекић, Б. Тамо где лозе плачу, Партизанска књига, Београд, 1984. стр. 32.

из маште а критичка фантазија показала се као највиша форма мишљења за коју је људски ум способан, будући да имагинација, трансцендирајући ограничену реалност како би завирила у њене скривене могућности, захвата реалност потпуније од реализма.

У Пекићевим антиутопијским романима правац цивилизацијског расплета не одређује више моћна држава, партија или појединац, већ сама природа технолошке револуције која је својом унутрашњом логиком окренута против човека. Све расположиве комбинације експериментисања са човеком у моралном, психолошком, друштвеном и политичком домену окончавају стварањем вештачке интелигенције, која не само да ће нас ослободити досадних аутоматизама већ и слободе, јединог аутоматизма од кога зависи наша људскост.

Претпоставка са којом је Пекић отпочео рад на

„антрополошким повестима“: да је данашња фикција

– сутрашња реалност, а јучерашња реалност – данашња

фикција, заснива се на идеји о цикличном току историје,

основној за разумевање свих његових романа, по којој је

ексклузивитет људске историје једног доба само привид

иза кога се, у прастарим култовима и обичајима, може

назрети једна протоисторија, важећа и за нас. Да би се та

протоисторија реконструисала, привиди се морају

разорити; мора се кренути трагом властитог сећања, продрети

дубље од фрагмената разорене стварности и досегнути

до митова архистварности, до митских конституанти

људске судбине.

Модерни свет, по Пекићу, јесте пакао, а како се већина

људи у њему прилично добро сналази, његова прва

координата су ђаволи, друга зло, трећа беснило. Беснило је своје-

врсна болест врсте, болест њене историје, болест њене

биологије. Оно је кључна метафора за стање човека који се

у зори цивилизације определио за материјалне вредности.

Сложен процес који је Max Veber назвао ’парадокс

цивилизације’ у чијој је основи непопустљив притисак и шире-

ње сврховите рационалности, обликовао је сваку област

културе, друштва, и, пре свега, науке, тако да Либерман,

оличење отуђене науке, чији је програмски циљ –

стварање натчовека помоћу мутираног вируса беснила, има за

свог далеког претка Херофилоса из Александрије, који је,

још у старој Грчкој извео прву познату дисекцију,

успоставивши Свету алијансу науке и злочина. Истражујући

 генезу ове симбиозе (медицине и злочина) Пекић је азот-

кривао цивилизацијске парадоксе у које спада и тај да је

хуманизам на прагу доба просвећености изричито

забрањивао скрнављење људског тела, иако против његовог

разложног уништења ништа није имао: