Политичка репресија Срђан Цветковић 2. део

 

 

Политичка репресија Срђан Цветковић 2. део, Истраживачки центар ДС @ С. Цветковић

Борба против тероризма или/и прогон неистомишљеника

Стварањем Југославије 1918. „преко колена“, полити- чки обрачуни само су добили на интензитету и сложености нарочито са снажним српско-хрватским антагонизмом али

82        Више у: Дубравка Стојановић, Србија и демократизација 1903– 1914, Београд, 2004.

и појавом револуционарног комунистичког покрета. Ате- нтат на министра полиције Милорада Драшковића и покушај на краља Александра испровоцирали су забрану рада КПЈ и прогон комуниста, вербални рат на линији Срби–Хрвати који је претворен у крваву скупштинску трагедију, били су увертира за успостављање личног режима краља Александра, забрану рада политичких партија, интернацију грађанских политичара и појачан прогон екстремних елемената усташа, вмроваца и кому- ниста. Врхунац међуратних политичких обрачуна био је атентат на самог краља Александра 1934. године, који се уклапа у општи тренд узаврелих политичких страсти у међуратној Европи (Хантигтон га у студији о демокра- тији назива повратним таласом диктатура и немира после релативне либерализације крајем ХIХ века).

Владимир Дедијер даје списак од чак 89 политичких убистава у свету између 1792. и 1914. Само у раздобљу 1983–1902. убијено је чак 15 истакнутих личности од којих 5 председника и три крунисане главе (Карно, председник Француске (1894); Кановас де Кастиљо, премијер Шпани- је (1897); председници САД, Уругваја, Гватемале и Доми- никанске Републике; персијски шах; краљ Италије Умберто (1900) и аустроугарска царица Јелисавета (1898)).⁸³ Осим кнеза Михаила (1867) и краља Александра Обреновића и краљице (1903) у Србији, у Источној Европи су пали од руке атентатора левих или десних екстремиста: Петко Петков, премијер Бугарске (1907); Франц Фердинанд, престолонаследник Аустро-Угарске (1914); Иштван Тиса, лидер мађарских либерала (1918); док су руски цар Алек- сандар III (1895) и премијер Столипин (1911) били жртве фанатичних народовољаца. Двадесетих година наставља: три покушаја атентата на Лењина (1918–1923); Милорад Драшковић, министар полиције Краљевине СХС (1921); В. Ратенау, немачки министар иностраних послова (1921); Г. Нарутовиц, председник Пољске (1922); Алојз Расин, чехословачки министар финансија (1923); А. Стамболијски,

83         С. Марковић, Екстремизам у српској политичкој традицији, Херетикус 2/2007, 16.

бугарски премијер (1923); С. Радић, лидер ХСС (1928); а потом и тридесетих краљ Александар, Јон Дука и З. Ко- дреану, румунски политичари (1933. и 1938). Талас дикта- тура као последица Првог светског рата, економско-соција- лне нестабилности запљуснуо је многе младе демократије у Европи: Италију 1922, Португал 1926, Немачку 1933, Грчку 1936, такође и Бугарску, Пољску, Литванију, Лето- нију, Естонију...⁸⁴

Релативна либерализација режима до почетка Другог светског рата, међутим, није била лишена бруталних поли- цијских обрачуна са демонстрантима, у којима је неретко било и људских жртава као и милитаризације политичких партија и покрета кроз стварање личних партијских војски и батинаша које су се брутално разрачунавале са неистомишљеницима (ОРЈУНА, ЗБОР, ХАНАО, борба- ши...). Други светски рат је у потпуности отворио Пандо- рину кутију насиља пре свега усташког режима у НДХ који је створио читаву индустрију смрти која је неумо- рно радила као и нацистички окупациони режим са системом логора и политиком сто за једнога, која ипак није представљала препреку комунистичком покрету да настави своје акције без обзира на жртве привлачећи том бескомпромисном борбом масовно на своју страну ради- кализоване елементе из ратом угрожених подручја, пре свега Срба са територије НДХ. Паралелно са антифаши- стичким ратом (кроз два антифашистичка покрета са различитом идеологијом и тактиком и односом према наслеђу) у Србији је буктао грађански рат разнородих идеолошких покрета, недићеваца, љотићеваца, а највише припадника ЈВО и партизанског покрета који је однео више жртава него све немачке одмазде.

 

Демократија вишег типа

Ванинституционални облици репресије или тзв. ди- вља чишћења оптужених за сарадњу са окупатором, уз незаобилазне елементе политичке и личне освете, нису

84       С. Хантигтон, Трећи талас, Подгорица, 2005, 25.

били ретка појава у послератној Европи. Овај феномен је нарочито био изражен на територијама карактеристичним по масовној колаборацији у току рата и друштвеној пола- ризацији. Али, нису без значаја ни фактори менталитета и политичке културе. У Француској се број вансудских ли- квидација по ослобођењу процењује на 4.000−5.000, и то у претежно партизанском упоришту Мидију, док су судови до фебруара 1945. изрекли око 1.500 смртних казни (од којих велики број није извршен!). У Белгији је такође етос одмазде био јак, па је до августа 1945. године 2.117 лица осуђено на смрт, али је казна извршена „само“ у 242 слу- чаја. У Италији су антифашисти били нешто мање жустри, иако се званичан број од 1.732 лица „убијена и нестала“ сматра нереално ниским.⁸⁵

Иако на Балкану, традиција насиља има богату тради- цију, ипак комунистички револуционарни терор који је уследио непосредно по ослобођењу Србије и Југославије, према интензитету али и облицима и методама политичке репресије, превазилази све до тада виђено у модерној историји Србије, ако изузмемо злочине нациста и усташа. По систематичности, масовности, облицима и трајању политичког насиља период од 1944. до 1951, са два врха репресивног таласа, први, кроз „дивља чишћења“ и "ликвидције без суда" као и пресуде

војних судова 1944/1945. и потоњи појачан прогон ибеоваца и грађан- ских непријатеља 1949/1950. у условима међународне изолације, представљају тамне мрље у ионако мрачној историји политичког насиља у Србији.

85       Међутим, у случају земаља тзв. народних демократија, поред политичких и личних мотива, терор је имао и изразито идеолошко-револуционарну боју. Између осталог, био је инструментализован од стране комуниста, у сврху елими- нације противника револуције и стабилизовања нове власти. У Пољској, где је колаборација била заиста слаба, ипак је око 2.000 људи осуђено од тзв. подзем- них судова још у току рата, али су потом на хиљаде припадника Армије Крајове (АК) и сами постали мета Црвене армије и специјалних јединица СМЕРШ-а, као шпијуни и колаборационисти. Чехословачка је била углавном поштеђена ова- квих појава, док су се у Мађарској и Румунији одвијале спорадично. Међутим, већу виолентност изгледа да су испољили бугарски комунисти. Процене су да је између 18.000−40.000 људи пало као жртва оваквог чишћења до лета 1945, углавном локалних угледника, градоначелника, учитеља, свештеника, трговаца и других. Поред тога, на хиљаде је упослено у радним логорима широм Бугар- ске; С. Куртоа..., Црна књига комунизма, Загреб, 1997; С. Цветковић, Између српа и чекића, Београд, 2006.