Разум и политика, 2 део, @ М. Вучинић

 

Разум и политика, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ М. Вучинић

У његовим политичким расправама посебно долази

до изражаја Пекићево схватање демократије као темељног и одлучујућег услова за стварање грађанског и плуралистичког друштва. Навешћемо само неколико његових готово аксиоматских мисли које најрељефније показују суштину схватања демократије у његовом литерарном и

есејистичком опусу.

„Демократија није у праву већине да

влада, него у праву мањине да се тој влади свим договореним средствима опире. Политичка слобода је темељ свим

осталим. Демократија не сме имати испред себе придеве,

поготово оне који јој противрече. Не постоји ни грађанска

демократија јер је то плеоназам. Ако грађанска и за грађа-

не није, није никаква. Парламент који нема, поред законодавне улоге и пуну контролу над поштовањем тих закона

и стални надзор над радом своје владе, не врши своју

основну функцију. Демократија претпоставља владу која је

одговорна једино и искључиво свом парламенту, па преко

њега и народу који га је изабрао и владу која је у свом

раду под сталном контролом Народне скупштине“.

Веома је важно у Пекићевом разумевању демократије његово

схватање и искрено залагање за компромис у политичком

животу и функционисању политичких односа и ставова.

И поред свог тегобног затворског искуства и честе и

тешке изолованости и маргинализације у социјалистичком

режиму, он заступа идеју компромиса у политици као

темељну и одлучујућу одредницу и суштину саме политике и демократије. У његовим речима и ставовима нема

острашћеног и осветољубивог реваншизма и осветништва

без обзира што је антикомунизам био саставни и перманентни део његовог укупног схватања политике.

„Човек је компромис између интелигенције и инстинкта. Ни људска

заједница овом модусу не измиче. И она је компромис.

Компромис између слободе и ропства. У демократским

државама компромис је услов постојања и функционисања

самог система. Компромис је друга реч за демократију,

дубља можда и од 'владавине већине' равноправна можда

и с 'владавином права и правде'. Без компромиса нема

државе, нема односа међу људима, нема породице, нема

– живота. Компромис, међутим, не значи одустајање или

чак издају својих ставова већ настојање да се они с неким

туђим измире до мере обостране користи.“

Поредећи своје затворско искуство и карактеристике

тзв. социјалистичке слободе, Борислав Пекић се одређује и

према комунистичком идеолошком и друштвеном поретку

као апсолутној негацији демократског устројства друштва

и заједнице. Основне карактеристике тог идеолошког пројекта биле су: свеопшта контрола популације, онемогућавање комуникације са спољним светом и размена информација, репресија и терор заснован на строгим али ригидним законима, ширење страха, арбитрарна злоупотреба закона,

правна несигурност, систем манипулације повластицама и

општа корупција, самодовољна и затворена привреда, опа-

дања симптома цивилизованог друштва, строга

хијерархија функција и њихова приступачност само

одређеном броју идеолошких верника и истомишљеника.

Говорећи о сродности затвора у коме је робијао и

социјализма у коме је живео и Борислав Пекић је

одбацивао сваку могућност реформе реалсоцијалистичких система и при томе негирао и одбацивао настојања да се пуким мењањем фирме уз апсолутно очување политичког монопола власти, снаге старог

режима јаве као креатори обнове грађанског друштва и

демократије. Разматрајући кривицу таквог ауторитарног

система и људи који су у њему живели и били његови

вољни или невољни саучесници, Борислав Пекић не

пориче могућност промене мишљења и идеолошког

опредељења и при томе му је страно и одбојно свако

осветничко и реваншистичко расположење и опредељење.

Зато Пекићеве речи и данас звуче као далекосежна и

инспиративна опомена.

„Ако брзоплето будемо судили, постаћемо самозвани и несносни праведници, а да нико не зна шта је уистину нама пошло за руком да останемо – тек гледаоци а не и саучесници. Ако тако поступимо,

заборављамо на наша саучесништва, посредством случаја,

уз помоћ заблуде, свесном злоупотребом пружене прилике, па и неутралношћу. Истина је да нисмо сви криви.

Али и да сасвим невини нисмо, и то је истина, били или не

били чланови Комунистичке партије. Ако мислите да, уз

континуиран отпор комунистичкој идеологији и репресији,

извесне компромисе са реалношћу нисам правио, варате

се. Надам се једино да су ретки, изнуђени – а који нису

– сразмерно безначајни и да њима никога и ништа до

властитог самопоштовања нисам оштетио. Радикалан ваља

бити само у памети, разуму и доброти. Политика није у

тешким речима већ у мудрим решењима.“

Однос демократије и решавања српског националног

питања је једна од великих тема којом се у свом

литерарном и есејистичком делу бавио Борислав Пекић.

Он је историју сматрао за изузетно инспиративан и

користан литерарни предложак и материјал за

обликовање његовог полиисторијског књижевног

света. Он није био оптерећен пригодним и отужним

националним романтизмом и идолатријом нације и

националног. У својим текстовима он се често са

великом и горком иронијом поигравао са нашим

многобројним митоманским представама о српској

историји. Али разрешавајући тај изузетно контроверзни

и противречни однос демократије и национализма,

Борислав Пекић недвосмислено истиче потребу успостављања креативне равнотеже између ова два градивна

елемента српског идентитета и историје. Он је сматрао да

српско национално питање може бити трајно решено само

у склопу укупног демократског преуређења нашег политичког система и успостављања стабилне демократије и

грађанског друштва. Само демократија је за њега основни

предуслов разумног заснивања и остваривања националне

политике и у његовим схватањима политике и демократије

нема места за националну искључивост и злоупотребу

националног питања у политичке сврхе ради одржања на

власти. Он такође није заговарао поништавање српског

националног осећања, већ га је смештао у најшири цивилизацијски оквир и демократски контекст. Зато су његови

ставови о овом питању и данас више него икад од посебног

значаја и вредности јер живимо у времену у којем се

проглашава нестанак нација и националног идентитета.

„Велики циљ, овог пута нација, поново се поставља пред

наше очи да нам опет заклони демократију којој тежимо

и без које ни нација нема превелики смисао, без кога се

и нација своди на голу и ропску егзистенцију наводној

историјској нужности. Утисак не би у тој мери био страшан да не видим како се део те српске интелигенције,

увек слободоуман и увек на жртве спреман, подаје илузији

да ће комунизам постати бољи ако постане националан.

Као демократи никад не допустимо да будемо увучени у

вештачку дилему избора између нације и демократије.

Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за

нацију – демократија је њен изабрани циљ. Демократија

и Нација – Да, Демократија или Нација – Не. Питање

српског националног интереса добило је одговор пре пола

века у речима Љубе Давидовића који је казао да србује

само онај ко паметно србује. Бити родољуб није срамота.

За демократију је срамота бити шовен, а ми то нисмо, нити

ћемо икада бити. Понављам де ћемо, поред демократије,

као своје страначке обавезе, бранити интересе српског

народа без обзира на будући државни модел Југославије,

поготово у случају њеног споразумног ишчезавања; Југославију, наравно, нећемо разбијати, али више нећемо допустити да она разбија нас. Демократска странка се залаже за

модерни европски систем вредности у коме родољубље

има своје подразумевајуће место, заједно са свим другим

демократским и грађанским институцијама, без којих нам

ни оно, ма како велико и искрено, не би много вредело.

Нико народу не може помоћи ако он сам себи не почне

помагати. Митологија је кодирана душа једног народа и

нема нације без своје митологије. Али се не живи на њој,

не од ње. Она је архетипска основа од које полазимо, да би

своје нове вредности, вредности примерене овом веку,

овом дану, довели у везу са старим вредностима на које смо

горди али које су важиле за онај дан, у једном од оних

векова, те их чинили бољим, употребљивијим, савременијим.“

Борислав Пекић је такође говорио о трезвеном националном осећању и ту се опет јавља разум као главна

компонента његовог схватања политике и демократије. И

тај трезвени национализам нама данас највише и недостаје

јер смо још увек у загрљају политичке праксе која ирационално инструментализује нерешено национално питање

српског народа у циљу свог одржања на власти.