Истина као принцип, 2 део

 

 

Истина као принцип, 2 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Обрадовић

Када истина као изврнута чарапа прерасте у лаж и када не можете да разлучите који је глас истинит а који лажан, знак је да сте забасали у лавиринте тоталитарне изопачености и да вас само лични глас разума може водити кроз мрачне ходнике, али не и загарантовати спас и пут ка слободи. О томе би Икар могао да посведочи: што више стремите сунцу и истини, већа је опасност да ће вам неки спретни диктатор–касапин крила подрезати или спржити огњем!

А Пекић је истини и слободи стремио упркос опасности, упркос надолазећим смутним облацима и надлећућем ужасу национализма и мрачњаштва. Ипак, упркос вољи и борби, успели су да прогнају најбољег међу најбољима, злобним погледима сметао је тако висок и достојанствен, усамљени бледи аристократа у бучној руљи бедних пискарала и потказивача.

Душан Пувачић се у зборнику Други о Пекићу присећа Пекићеве борбе за елементарна људска права: „...из земље га нису пуштали. Да ли због старих, да ли због нових политичких грехова – био му је одузет пасош. Не знам шта је све предузимао да му се пасош врати, али се сећам телефонских разговора које је Танасије Младеновић... водио са својим старим ратним друговима из полиције, настојећи да их убеди – на свој не увек деликатан, галамџијски и псовачки начин – да су идиоти.“[1] Пекић је коначно 1971. успео да побегне из овог тамног вилајета.

Многи Пекића виде као Дон Кихота, мени је више личио на Хамлета, несрећног принца без права на очевину и круну, прогнаног од стране улизица и убица. Пекић говорећи о идеалној рђавој држави каже да сасвим сигурно држава није добра ако у њој „уместо очевине наслеђујете страх“[2] и такође је то „држава у којој је ћутање најраширенији облик јавног мишљења, а обожавање најраширенији вид јавног деловања“[3] и још „држава у којој људе не сахрањују само на гробљима“[4] . Тужна истина тужног принца. Сетићу се овде једне реплике из филма „Убиство Кенедија“, парафразираћу: Сви смо ми сада Хамлети у држави у којој су нам убили оца.

Да је жив, Пекић би данас био сведок нових чињеница које његову теорију о рђавој држави поново доказују и чак проширују. Не смемо заборавити Пекићеве савете и путоказе. На крају једног свог политичког есеја Пекић бележи: „Али ово важи једино за оне међу њима који су нешто уистину мислили. Већина уопште ништа није мислила. Већина је аутоматски пролазила кроз разне фазе једне ad hoc метаморфозе или је неспособност за стварно прилагођавање скривала – мимикријом. Глумила је потребне природне облике.“[5]

Дакле, порука гласи: не престајати мислити и надограђивати се. Не посустати у тежњи ка истини. Наше друштво може доћи до неопходне катарзе само спознајом истине.

---

[1] Други о Пекићу, прир. Љ. Пекић, М. Пантић, Београд „Откровење“, 2002, стр. 104.

[2] Б. Пекић, Одмор од историје, Београд, БИГЗ, 1993, стр. 13.

[3] Исто, стр. 13.

[4] Исто, стр. 13.

[5] Исто, стр. 58.