Политика синтезе, 3. део, Истраживачки центар ДС, @ Сл. Владушић
Ни понос ни стид, већ љубав и поштовање, то је оно
што провејава кроз Пекићево разумевање Балкана. Пекићев однос према Балкану
карактерише свест о цивилизацијском значају Балкана, те потреба да се
синхронијски аспект цивилизацијских вредности којима стремимо уједини са
њиховим дијахронијским исходиштем. Тако код Пекића налазимо једну готово
невероватну, али веома драгоцену синтагму – европски Балкан. Да би знали о чему
се ту ради и зашто је ово важно, цитираћу два пасуса из већ поменутог текста
„Бити родољуб – није срамота“ у коме се ова синтагма налази:
„Вратићемо рационалном спољном политиком, ову земљу,
из њене афроазијске авантуре, у њену природну постојбину, на европски Балкан
који је свету дао три велике цивилизације: хеленску, османску и византијску, да
славенску и не помињемо.
Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу
историјску традицију, не друге да вређамо, него себи самопоштовање да вратимо.“[1]
Овај одломак указује на несвакидашње центрирање Балкана:
то, наравно, не значи да је Балкан центар европске цивилизације, али значи да
реч Балкан не означава забит из које се у Европу тек може отићи. Овакво
нијансирано центрирање Балкана које никога не понижава, а опет враћа осећај
самопоштовања, утемељује се у тананом Пекићевом осећају за синтезу. Национално ауто-просвећивање
и само-образовање могуће је тек када једна нација осећа да усваја вредности
које јој природно припадају, а не које су јој наметнуте споља.
Синтагма европски Балкан илуструје осећај
за синтезу који је омогућио Пекићу да уобличи један еластични идентитет који се
подједнако чува од нерационалног осећаја супериорности, али и од инфериорног
пристајања на слику Балкана као симбола корупције, насиља, зла и мржње.
Пекић при свему томе није извртао стварност
чинећи је лепшом него што она јесте – на крају крајева у том случају би и његов
политички ангажман био бесмислен – већ се залагао за једно динамично схватање
националног идентитета, или боље рећи самобитности коме би била
инхерентна стална и непрекидна модернизација, као услов опстанка. Томе у
прилог говори, између осталог, и Пекићево динамичко схватање националне
митологије:
„Митологија је кодирана душа једног народа, и
нема нације без своје митологије. Али живи се на њој, не од ње. Она је архетипска
основа од које полазимо да би своје нове вредности, вредности примерене овом
веку, овом дану, довели у везу са старим вредностима на Синтагма европски
Балкан илуструје осећај за синтезу који је омогућио Пекићу да уобличи један
еластични идентитет који се подједнако чува од нерационалног осећаја супериорности,
али и од инфериорног пристајања на слику Балкана као симбола корупције, насиља,
зла и мржње.
Пекић при свему томе није извртао стварност чинећи
је лепшом него што она јесте – на крају крајева у том случају би и његов
политички ангажман био бесмислен – већ се залагао за једно динамично схватање
националног идентитета, или боље рећи самобитности коме би била
инхерентна стална и непрекидна модернизација, као услов опстанка. Томе у
прилог говори, између осталог, и Пекићево динамичко схватање националне
митологије:
„Митологија је кодирана душа једног народа, и
нема нације без своје митологије. Али живи се на њој, не од ње. Она је архетипска
основа од које полазимо да би своје нове вредности, вредности примерене овом
веку, овом дану, довели у везу са старим вредностима на које смо горди, али
које су важиле за онај дан у једном од оних векова, те их учинили бољим,
употребљивијим, савременијим.“[2]
Савремени читалац остаје запањен лакоћом којом Пекићева
мисао, неоптерећена било каквим предрасудама, уједињује појмове који се некима
и данас чине као елементи најоштријих опозиција. Као резултат те разумне синтезе
и осећања мере, настао је један књижевни, али и политички опус у коме се из
тзв. „домаћих тема“ прелази у тзв. „светске теме“ без икаквог напора и
терминолошких репова.
Пекићева ширина и дубина мишљења и писања илуструје
распон између митског времена (у Златном руну) и далеке, најдаље мишљене
будућности (у 1999). Тај временски, али и мисаони распон не би био могућ
без синтезе коју сам покушао да опишем, као што је и наша природна синтеза са
европским вредностима немогућа без извођења ове претходне, пекићевске синтезе.
Својевремено су грађани Раковице имали прилику да
на једном гласању спасу и себе и онога за кога су тада гласали, сматрајући да
ће њихове интересе бранити боље од Пекића. Нису то учинили. Пропустили су
шансу, и њихову и нашу.
Међутим, мишљена сам да се за Пекића може још једном
гласати – данас. Пре гласача, за ту опцију мораће да гласа политичка елита, без
разлике којој партији припадала. Ако на тим изборима победи неко други, изгледа
ми да ни грађани неће више бити у прилици да заиста бирају.
No comments:
Post a Comment