Песимизам Б. Пекића 3 део

 

Песимизам Б. Пекића, 3 део, Б. Ђоровић

Човек се могао убити, ако би се стекли извесни услови,

међу којима су најчешћи и најлегалнији били државни, али се

ни под којим условима није смео сецирати. 74

Трговачки закони понуде и потражње у тесној су вези

са развојем медицинске науке, која није могла да се развија

без – људског леша. „Средства нису спорна ако је циљ

узвишен“ – те је тако успостављена нераскидива веза

између науке и криминала, коју је на прелазу из XVIII у

XIX век репрезентовала предузимљива професија тзв.

Васкрсивача (Resurrectionist).

Они заиста дижу људе из гробова. Дижу их и полажу

на столове анатома и хирурга. Цену диктира висока по-

тражња и ризик коме се васкрсивач излаже приликом

свог некрофилског подухвата. Она варира према сезонама.

Лети, када су високе школе на распусту, потражња лешева

је мања, те цене падају. Зими је наука опет у пуном полету,

и потражња је толика да су извесни лекари принуђени да

рентирају копаче гробова.

Уговорни васкрсивач морао је снабдевати лешевима искључиво свог научника. За узврат је овај био дужан издржавати партнерову фамилију ако се деси да на послу буде ухапшен. (То је, колико ми је познато,

прва форма социјалног осигурања.) До криза на тржишту

лешева није долазило. Епидемије су биле честе. Злочин је

цветао. Сиромаштво, глад и беда, изазвани индустријском

револуцијом, обнављали су гробља брже него што су их наши

некрофилски партнери исцрпљивали... ноћ се сматрала

пропалом ако се током ње не ископа бар четири леша. 75

Оправдања за чињеницу да су почеци напредовања

модерне анатомије начињени „прстима умрљаним од

гробљанске земље“ свакако има. У супротном, још увек би

били лечени по Галеновој „Анатомији мајмуна, свиње и

вола“, но, временом се у научну логику уградио механизам

који ће утицати на коначни тријумф инструменталног и

функционалног ума који је постао водећи феномен

садашњице и који се према циљевима односи у складу са

девизом Игнација Лојоле. А када се тај процес усавршио,

било је само питање околности када ће се Хамилтон

трансформисати у Камерона alias Либермана, чак и

Менгелеа:

Дајте му логор на располагање, дајте му уистину

величанствену идеју биолошког препорода човечанства, није

невероватна могућност да размишља овако: „Па добро,

бога му, шта је стотинак људи (као алиби може послужити

и то што су терминални случајеви подобни за хуманистичку

еутаназију) према милијардама, према шанси да се ослободимо

својих генетичких ограничености?...

А онда бар у пројекту, научни су циљеви извесније хуманистички него идеолошки, који су увек некако угодно мутни, а при томе захтевају и веће жртве. У последње време се тај јаз губи. Појављују се корифеји

неограничене моћи науке. Др Teller, отац америчке хидрогенске

бомбе, сир Sinclaer, Чаробњак Синтетичке интелигенције,

др Edwards, демијург вештачке инкубације живота. 76

Либерман је оличење отуђене науке, његов

програмски циљ – стварање натчовека помоћу мутираног вируса

беснила – неизбежни резултат живота у Врлом Новом

Свету, али и потврда да се усрећитељски снови (утопије)

завршавају у антиутопијској јави. Он (Либерман) верује

да је носилац светлости и наде: Ја вам нудим светлост!

Ја вам носим наду! Ја вам дајем моћ! Ове речи откривају

дубоку первертираност и антихуманизам савремене науке

која у име прокламованих циљева претвара људски род

у заморце, подесне тек да буду објекти научних експеримената (психолошких, социјалних, економских, културних,

медицинских, политичких).

74 Пекић, Б., Тамо где лозе плачу, Партизанска књига, Београд, 1984. стр. 345

75 Исто, стр. 347.

76 Пекић, Б., Време речи, библиотека Разговори са писцима, БИГЗ, Београд, 1993, стр. 147–148.

Наука у завери против живота, крајња је консеквенца

беснила које је убачено у сам генетички кôд човека и лежи

у његовој супротстављености природи, у његовом

насилном екстирпирању властитих способности и моћи

у корист тзв. разума, чиме је створен антрополошки

инвалид који више не може да се ослони на непосредна

сазнања, и који се у генетском, културно-социолошком,

цивилизацијском смислу формирао у таквој духовној

матрици у оквиру које је било какав преокрет, у смислу

алтернативе немогућ.

Можда је могућ – каже Пекић – неки веома спор

реверзибилан процес, али он захтева време које немамо,

расположење које не делимо, увиђања којих се плашимо.

Ствари повезане на рационалан начин показују се као

шизофрени хаос, који својом рачунском логиком мора да

рачуна на вишемилионски хумани отпад, на планиране

жртве, у коме је одсуство духовне племенитости при-

родно стање.

Беснило неповратно води до научног екстремизма.