Политичка репресија Срђан Цветковић 3. део

 

Политичка репресија Срђан Цветковић 3. део, Истраживачки центар ДС @ С. Цветковић

 

Тајна полиција, свемоћни мач револуције потпуно у рукама партије, по- стаје тужилац и судија хиљадама „народних непријатеља“ (омиљена флоскула којом су се етикетирали људи за одстрел). Као илустрацију у прилог овој тези навешћемо само неколико примера. Најпре сасвим парадоксалан податак да је кроз КПД Забела прошло у првих пет година између 1945−1951, око 42.000 затвореника, исто колико и у наредних пола века у мање-више истом друштвено- политичком систему. Пре рата ту је боравило око 500 робијаша годишње и то углавном неполитичких деликвената. У поратном периоду било их је просечно око 6−7.000. Тај број је опао касније на 1.000 и испод. Док је у време Милошевићеве власти (иако је тада крими нал цветао) улазило свега око 500 годишње. Исто тако, у Забели, према исповестима дисидената као што су Драги Стојадиновић, Борислав Пекић, Драгољуб Јовановић и други, у просторијама где је у Краљевини Југославији било 10−15 затвореника са статусом привилегованих (custodia  -honesta) сада је било и до 250 осуђеника.

Стојадиновић описује да су у Другој згради у Митровици 1949. имали чак собног старешину који је на поду кредом цртао на голом бетону правоугаоник 2 m х 40 cm, што је био животни простор осуђеника одређен за спавање. Неки који су искусили како предратне тако и поратне затворе, попут Драгољуба Јовановића, и сами су имали прилику да се увере у то. На примедбу Драгољуба Јовановића, после осуде 1947, једном затворском старешини, којег је стицајем околности познавао са робије у старој Југославији, како су услови робијања тада били неупоредиво бољи, овај је смирено одговорио: „Е, зато је и пропала!“⁸⁶ Исто тако, чињеница је да је, према најновијим истраживањима, најмање 60.000 грађана Србије ликвидирано, углавном без суђења, током 1944−1945, чак и више ако рачунамо стрељања ратних заробљеника на Зеленгори и Словенији 1945, као пар хиљада кроз судске процесе. По селима Зајечарског, Смедеревског и Чачанског округа тај

 

79       Д. Јовановић, Људи, Људи,..., Београд, 1973, стр. 174.

број се креће између 5 и 20, у неким достиже и 40, по варошима и до стотину, а у већим градовима више стотина, и највећим − Београду, Нишу – и више хиљада ликви- дираних.⁸⁷

На ово треба додати притисак на породице политичких и класних непријатеља, онемогућавање школовања или уписа на жељени факултет, анатемиса- ност и одбаченост од средине...). Ту је и конфискација целокупне имовине где су чланови неретко остајали и без најличнијих ствари. Избачени на улицу често нису могли да понесу чак ни породичне фотографије. Притисак се није вршио само у затвору. Бивши „политички“ који нису ревидирали обично су били прогањани и по изласку из затвора. Врбовани су да раде за УДБ-у, тешко су налазили посао и остваривали социјалне принадлежности, а да и не говоримо о немогућности приступа јавним функцијама и осетљивим местима где се нарочито водило рачуна о партијским кадровима.

Тоталитаризам, свеприсутност идеологије и државно- партијске репресије остају главне карактеристике соција- листичког друштва, само се методе политичког обрачуна мењају у зависности од променљивих утицаја спољне и унутрашње политике (1944, 1948, 1951, 1972, 1980, 1989, 1991, 1999...). Тако је историја политичке репресије у Србији после Другог светског рата пролазила кроз неколи- ко фаза и била одређена низом социјалних и историјских фактора.

У првој интензивној фази КПЈ је најпре на дивљи, а затим на институционални начин елиминисала своје политичке и класне непријатеље. Убрзано се мењао друштвено-политички систем различитим начинима подр- жављења приватног капитала, као и наметањем новог духовног и културног обрасца (соцреализма) потпуном редукцијом уметничких и научних слобода. Најпре је репресија спровођена кроз оптужбе за колаборацију, а затим су чест основ биле осуде за шпијунажу и издају у корист једне или друге суперсиле или пак критика и противљење привредним реформама (колективизација, откуп, самоуправљање...). До 1951. монтирани судски процеси су масовни, а спроводе се у циљу елиминације многих политичких и класних противника. После 1951. стабилизацијом власти и с кампањом либерализације орга- низовани су ређе, али су били јавни и имали су сврху застрашивања и пропаганде према споља и унутра. Прво је елиминисана опозиција ван фронта (до 1946), затим „сапутници револуције“ (Стаљинов израз − нап. аут.) у фронту (Д. Јовановић, Т. Јанчиковић, Љ. Сирц, Ф. Фрол и други), да би на крају, после раскола 1948. у комунисти- чком табору, на мети били симпатизери Стаљина (С. Жу- јовић, А. Јовановић, В. Дапчевић, А. Хебранг...), а затим и унутарпартијски либерални опоненти (М. Ђилас, Д. Ћо- сић, М. Никезић, Л. Перовић и други) постајући жртве исте политичке (не)културе коју су после рата најпре, чак и много жешће, осетили грађански „народни непријатељи“.

Међутим, третман унутарпартијских опонената, после ибеоваца и упорног и радикалног Ђиласа, ипак је био неу- поредив са страдањем грађанских неистомишљеника. С једне стране, њихове критике углавном нису дирале у срж система, а с друге, нису биле опасне по режим у смислу да су повукли много присталица и угрозиле Титову харизму. Ранковић, који је за то можда имао потенцијал, ту шансу није искористио, остајући до краја веран Титу и партији. Можда зато што је знао колико је опасно упуштати се у рат с тајном службом, чији је био дугогодишњи шеф.

 Такође, позната је Титова тактика да се зарад западног јавног мњења не употребљава прекомерна сила ако се већ не мора. Па тако нису сви критичари система пролазили једнако. Судбина Благоја Нешковића, Марка Никезића, Латинке Перовић, М. Трипала, С. Дапчевић-Кучар и других либерала као, и неких праксисоваца (М. Марковић, Љ. Тадић...), па и    Александра Ранковића и Добрице Ћосића, јесте да су партијски укорени, смењени, гурнути у страну, али нису прогањани. Чак је већина задржала плате и пензије, радећи на државним институтима. Ко ће, када и колико бити изложен прогону од раних педесетих одлучивале су потребе политичког тренутка и сложени сплет спољних и унутрашњих околности.