Песимизам Б. Пекића, 4. део

 

Песимизам Б. Пекића, 4. део, Истраживачки центар ДС, @ Б. Ђоровић

 

Беснило неповратно води до научног екстремизма

који, парадоксално, лишава знање не само филозофског

утемељења, већ као наука прекомерности, наука крајности,

и сваког разума.

Пекић говори о том процесу као интернализацији

„беснила“: ирационалних поступака који су

 рационализацијом постали део мишљења, навика, стила живота,

након чега смо постали таоци сопствених парадокса на

којима смо изградили и културу и цивилизацију.

Неизбежни резултат овог процеса, насталог на темељима

материјализације концепта живота, јесте нестанак природног,

спонтаног, слободног, изворног, правог у име симулације,

артифицијелности, привида, манипулације, вештачког, не-

оригиналног, стереоптипног.

Један пара-свет, каже Борислав Пекић, један псеудо-свет заменио је прави не само у пољу материјалности – физиса, већ и у пољу наше духовности, морала, људскости, наших друштвених односа, па и у политици. Морал је замењен пара-моралом, комерцијалним, трговачким моралом, политика

функционише као пара-политика, пара-циљеви се представљају

као прави. Свет се претвара у продукт некакве Свефирме

која је својим дуготрајним деловањем заменила прави

свет једним лажним, вештачким, синтетичким псеудо

светом: природа је замењена њеном холосликом а људи

претворени у хуманоидне машине – објекте за анимацију

и управљање.

Можемо ли да порекнемо прецизност ових увида у

савременом цивилизацијском тренутку, у коме се

рефлектује затварање поља могућности људског хоризонта и у

коме демократски империјализам производи или користи

стања шока како би уз помоћ културе која на разне

начине подржава и опслужује идеолошке потребе

неоимперијалног пројекта, дошао до свог врхунца – баналазације

распрострањених и некажњивих злочина које постаје

немогуће везати за неку посебну злобу, како је то формули-

сала Хана Арент у својим Моралним разматрањима.

Културна, социјална, морална заштита изгубиле су снагу

у условима глобалне понуде и потражње, тржишно

условљеног морала који се базира на императиву: зграби колико

можеш, напуштеног села, страховитог осиромашења, те

неоколонијалних инвазија које се одвијају под будним

оком камере. Не треба сумњати да ће картографија

људског генома, крајњи пројекат индустријске технологије у

пуној експанзији бити у стању да сведе стање човечанства

на начин према коме би Хакслијевске касте изгледале као

утопијски сан.

Друга координата антрополошког песимизма Бори-

слава Пекића, има своје исходишне тачке у општем духу

Беснила: Визија андроидског света постала је једина

нада човека који је изневерио властити.

Атлантида није географски појам, није континент,

она је реализовано стање духовних моћи, самих основа

хуманитета које су људи имали пре него што су изгнани

у материјалистичку цивилизацију. Атлантида је рај у коме

влада трајни мир заснован на одсуству жудње за моћи или

владањем. Тежње Атлантиђана су да се ослободе свих

материјалних условности, укључујући и телесну која их

раздваја и спутава, те да се домогну бесмртности у којој ће

живети једино њихова свемоћна воља.

У Атлантиди је Пекић проблемски разматрао однос

између духа и материје као фундаменталног онтолошког

питања, а како прецизно и применљиво дефинисати дух

и материју значи спојити их у људском сазнању, то питање

остаје и фундаментални гносеолошки проблем. Атланти-

ђани су реализација спиритуалистичке идеје да душа

претходи телу, из чега следи да мисао може директно да

производи материјалне структуре, а људски рад као и сва

научна техника и технологија су бесмислени и непотребни

јер су само бледе копије, узалудне реакције принципа већ

делајућих по себи.

На путу самореализације они су

узнапредовали до способности да читају мисли, овладали

су телекинезом, сопственом вољом почели да обликују

физичке законе, но, тада су своје истине, своја убеђења

ставили у службу идеје чијом је реализацијом направљена

тако кобна грешка да су све потоње прородно из ње

произашле. Пекић је интуитивно осетио да је духовна

алтернатива била на прекретници у оном тренутку када су

Атлантиђани почели да реализују трансфер рада на

машине, апарате, роботе, штo их је из ванвременског

превело у историјско време, време сумњи, одбојности,

непријатељстава – повест ратова.

Пропаст Атлантиде означила је победу цивилизације разума којим су замењени вера и љубав: прави смисао историје смениле су

емпирија и чулно искуство. Саучесници праве историје:

древне свештенице Велике мајке, Христ, припадници

јереси, мистици алхемичари и модерни прогнаници, они

чија природа није подлегла артифицијелности модерне

цивилизације проносили су спознају о људској

одговорности и кривици за потоп, но, логика роботске

цивилизације ће и у тренутку тријумфа ове друге, сасвим у

духу Фрајевог виђења историје као крвавог сведочанства

о људској неспособности да на прави начин оствари

револуционарни јудејско-хришћански програм и изгради

заједницу изван и изнад равнодушне природе, однети

коначну победу.

 Она је као фатум уписана у сам

цивилизацијски кôд, она је разлог због кога имамо још само

способност да живимо, а не и да будемо.

Роман 1999 Пекић посвећује Орвеловој 1984, са

јасним осећањем да је футуристичка,

негативноутопијска форма овог дела, која је обманула и читаоце и

критичаре, заправо уметнички облик за један од најсавршенијих

метаисторијских романа свих времена. 77

Лавиринтски свет орвелијанских двомисли којима се

скривају истине о правим узроцима и последицама: знати

и не знати, бити свестан потпуне истинитости изговарајући пажљиво исконструисане лажи, имати истовремено

два мишљења која се међусобно искључују, служити се

логиком против логике, одбацивати морал захтевајући га,

у потпуности је реализован у домену политике којом је

омогућена доминација супер сила развијених у доба

масовних друштава, којима са врха руководи моћно

централизована култура и слојевита корпоративна економија,

утемељена на брзини, журној комуникацији, далеком досегу,

непрестаној узбуни и несигурностима узрокујући све

веће кризе које плански воде ка ратовима.

Инструменти насиља одвојени од националних држава, од институција које би их контролисале, унапређени у положај божанских

заступника правде постали су креатори стварности, при

чему се брижљиво одабраним реторичким конструктима

(заправо најбољим репрезентантима орвелијанских Двомисли у којима Мир подразумева Рат, Демократија – Тоталитаризам, Слобода – Ропство), те медијским симулакрумима и логистиком перцепције производи не само сагласност за вршење злочина већ и свест која је неопходна

да би се ове акције могле представити као борба за успостављање слободе, демократије и правде.

77 Пекић, Б., „Историјски роман и историјска реалност“, предавање које је

Пекић, под насловом „The historical novel and historical reality“ 14. марта 1984,

одржао на School of Slavonic Studies, Лондонског универзитета.

Објављено у Тамо где лозе плачу, Партизанска књига, Београд, 1984, стр. 65.

Габријел, који у Беснилу поступа интуитивно, емотивно, који је изван структура моћи, друштвени је изопштеник који не признаје владавину цивилизације разума.

У Атлантиди се на примеру људи који такође одбијају да

прихвате логику материјалистичке цивилизације, због чега

бивају прогоњени и убијани, потврђује теза да друштво

које је прихватило такав концепт не подноси супротстављеност и другост, не трпи разлику. Екскомуникација мора

бити потпуна, Двомисао стање наше вечите садашњости.

Сукоб материјалне и духовне цивилизације, као сукоб

машина и људи, доведен до крајњих консеквенци, садржај

је Пекићеве 1999. Овај роман представља заправо покушај

реконструкције шест етапа у развоју цивилизације које

се циклично смењују. Пекић у тежиште своје критичке

анализе уводи људску одговорност, слободну вољу, као

суштинску одлику човека.