Политичка репресија Срђан Цветковић 4. део

 

Политичка репресија Срђан Цветковић 4. део, Истраживачки центар ДС @ С. Цветковић

„Непријатеља треба само клепити по ушима“

После сукоба са Стаљином, који је на кратак рок до- нео интензивирање државно-партијске репресије као на- чин доказивања правоверности бољшевизму (кампања колективизација, национализација, принудни откуп...), од почетка педесетих на дужи рок долази до релативне либерализације. Сада режим тежи да се пред светском јавношћу докаже као демократски. Делује се више превентивно, идеолошки и кроз повремене јавне судске процесе ради застрашивања („Непријатеља треба само клепити по ушима.“ − Титов израз). Политичко насиље постаје софистицираније, рационалније, постаје инструмент унутрашње политике (одржања монопола власти) и спољне политике (очување имиџа земље либералног комунизма).

Позиционирање Југославије између Истока и Запада, формулисање нове идеологије и трећег пута у социјализам захтевало је, бар у јавном животу, отклон од стаљинистичких метода обрачуна са политичким против- ницима. Брутални НКВД-овски методи, ликвидације без суђења, масовни прогони и хапшења лагано престају почетком педесетих. Смањује се притисак на породице „народних непријатеља“. Услови, како у Митровици тако и другим затворима, знатно се поправљају. Почетком  педесетих затворенци добијају грејање, кревете, штампу, одобравају им се посете...

Власт се свесно труди да се пред светском јавношћу представи као комунистичка земља са људским лицем. Занимљиво је да се доба највећих слобода у социјализму, негде од половине педесетих па до половине шездесетих, поклапа, не случајно, са најекспанзивнијим привредним растом. На питање колико је државно-партијска репресија смањена због спољног притиска, условљавања или пропаганде, а колико због смањеног унутрашњег отпора и потреба, привредног раста или карактера самог Тита и комунистичке врхушке и унутарпартијских околности − не може се дати прецизан одговор.

Ипак, то није значило суштинску демократизацију режима, већ само либералну фасаду, будући да се Партија, тј. сам Тито враћао већ опробаним методама чврсте руке увек када би осетио да би могли бити угрожени или пољуљани темељи партијског монопола на власт. Како је партија била устројена пирамидално и у суштини недемократски (и поред прокламовања самоуправне демократије), са Титом као непогрешивим вођом који је имао огромну подршку у чланству и народу, техника политичких обра чуна подразумевала је да се најпре у најужим партијским телима, често у кругу самог Тита, одлучи о томе ко ће, на који начин и до које мере бити предмет прогона.

При том су тајна полиција и судови били само продужена рука за извршавање налога најужег партијског врха, тј. најчешће    Тита и његове дворске камариле (бар кад су у питању крупне ствари). То је био случај у време Брионског пле- нума 1966, студентских демонстрација 1968, Хрватског пролећа 70-их, обрачуна са српским либералима 1972, или пак у случају спољнополитичких притисака, као што су погоршање односа због непотписивања декларације комунистичких партија 1958, или затегнутости са Великом Британијом у вези са суђењем Ђиласу и слично.

Осим личним интересима партијског врха и интересима одржања партијског монопола на власт, репресија у самоуправној Југославији била је предодређена и са неко лико симетрија, равнотежа, с обзиром на њену унутрашњу етничку, верску и административну хетерогеност, као и специфичан спољнополитички положај између два идеолошко-политички супротстављена блока, са којима је морала рачунати. Такође, треба подвући да се и у условима мо нопола једне партије развило живо политичко странчарење подела на конзервативце − либерале, федералисте (центра- листе) − конфедералисте (сепаратисте), и све то пута шест или осам, плус клановске и завичајне поделе унутар република. При том, децентрализацију од краја шездесетих није пратила и демократизација, већ само множење партијског и репресивног апарата (од компартије шест партија и шест партијских тајних служби).

Прва, и најважнија, идеолошко-политичка глобална равнотежа. − Морало се водити рачуна о интересу вели ких сила. У првом случају, погоршање односа са једном или обе велике силе пратило је ударање час по левој, час по десној опозицији. Нпр. 1958. заоштравање односа са Москвом прати поновни прогон Дапчевића и других ибеоваца, као и судски процес предратним социјалистима, групи Крекић−Павловић исте године који је пратио зате зање односа са Западом. Исто тако, дисидент Михајлов, тада млад асистент у Задру, можда не би никад био позван на одговорност да совјетски амбасадор Пузанов није интервенисао лично код Тита поводом помињања совјетских   Гулага у његовим списима, после чега га је Тито прозвао,  па је уследило хапшење.

У другом случају, приближавање једној од суперсила пратиле су по правилу амнестије пре свега за неке од њој идеолошки блиских политичких за- твореника (као што је велика амнестија за ибеовце 1956. и измирење са СССР-ом, али и касније амнестије 1960-их за Ђиласа и друге, за Михајлова − десиле су се „случајно“ пред конгрес ПЕН-клуба на Бледу (1965), Титов пут у САД, односно конференцију КЕБС-а у Београду (1977). После потписивања Повеље о људским правима крајем седамде сетих режим, будући да му је стало до либералног имиџа, постаје све осетљивији и на притиске међународних орга- низација за људска права (нпр. залагањем Amnesty international ослобођен је 1982. новинар Владимир Марковић, али и многи други).

Захваљујући реаговању домаћих организација, као нпр. Одбора за заштиту људских права и интелектуалне јавности у Београду, почев од случаја Ђого (1981) преко процеса шесторици (1985) до случаја Власи (1989) идеолошки процеси све више постају фарса враћа јући се као бумеранг властима. Велике амнестије за поли тичке затворенике биле су у функцији кампање демократизације мање због унутрашњих потреба, више због Запада (нарочито после 1950) − 1944, 1945, 1947 − амнестирани су четници; 1953 – грађански опозиционари; 1956− ибеовци; затим 1961, уочи Конференције несврстаних и    Титовог приближавања САД, амнестирани су Ђилас и чланови групе Крекић−Павловић); по паду Ранковића 1966− Демаћи, са 15 на 10 година, и други осуђени Албанци, Ђилас; 1988−1989, по доласку Милошевића и паду Берлинског зида − Влада Дапчевић, Милета Перовић, за- тим и Адем Демаћи...

Тако је Тито имао обичај да пред пут у западне демократске земље, а нарочито у САД, помилује неког од знаменитијих политичких дисидената за чије су ослобођење западне демократије биле заинтересоване или вршиле дипломатски притисак. То се десило, на пример, 1960. када су помиловани осуђени социјалисти Б. Крекић, А. Павловић, проф. Д. Страњаковић, М. Жујовић, а убрзо  затим, 1961, и Милован Ђилас. Али и 1977. у време одржавања КЕБС-а и Титове предстојеће посете САД, када је помилован М. Михајлов, ибеовац Комнен Јовић и још неки политички осуђеници, што је поздравио лично амерички председник Џими Картер.

Било је и обратних утицаја. Логика Хладног рата и интереси великих сила за стабилном Југославијом и миром на Балкану често су ишли наруку чврстој руци, и по цену сламања демократских и националних покрета. Нпр. прогон либерала − комуниста и грађанских дисиде- ната седамдесетих.