Пекићев
песимизам. 5. део, истраживачки центар ДС, Б. Ђоровић
Роботска цивилизација следи програм и нема могућ-
ности да
било шта промени, човек се опредељује по
сопственој
вољи. Људи су у зори хуманитета изабрали
материјалистичку
опцију коју су роботи преузели од људи. У
том
смислу роботска цивилизација не сноси одговорност
за врсту
програма који су јој наметнули сами људи, који
је
производ људске свести и интелигенције. Понављајући
програм,
роботи пролазе кроз различите цивилизацијске
етапе,
иницијално деструктивне, све док један робот не
пожели
да својом вољом промени цивилизацијски ток.
Промена коју у овом роману доживљава робот
задужен да
реализује
програмирани крај света преобраћа њега самог
у човека
спремног на неизвесност, страх и одговорност.
Тиме и
на понављање свих људских заблуда, у које спада и
програмирана
извесност. Јер оно што човека чини човеком
је
управо неизвесност сопствене судбине.
Човекова слободна воља, у међувремену, постала је
плен
ендоколонизационих механизама о чијем се
спровођењу
стара разуђена мрежа институција и организација
уједињених
на истом задатку: исцрпљивању духовне снаге
и
унутрашњег света човека који је постао жртва моћних и
примитивних
несвесних сила. Човек постхуманог доба,
социјалним,
економско-политичким инжињерингом,
техно-
културом, дакле уценама, манипулацијама и
техником,
сведен је на инструментално-функционалну
машину,
коју не покрећу моралне норме нити емоције,
већ трка
за новцем, моћи и власти.
И, баш како је то увидео Борислав Пекић, због
слабости
своје
биолошке условљености, човек све више заостаје за
технологијом.
Данас се вештачка интелигенција, чији је
задатак
да у служби човека врши прикупљање, сортирање,
селекцију
података, да на основу расположивих
комбинација
тих података даје најлогичнија и најрационалнија
решења
која ће човек у складу са својим емоцијама и
моралом
примењивати, опасно приближила људском уму,
те се
можемо запитати који су стварни домети њене моћи.
Након победе Deep Blue рачунара у шаху над
тадашњим
светским
прваком, Каспаровим, постало је јасно да је
отпочео
процес у којем све савршенија техничка
интелигенција
доминира својим моћима над човеком, те да је на
делу процес
у коме техника осваја тоталитет стварности.
Свако
људско мишљење и настојање, људски praxis, који
је
Аристотел видео као особиту људску форму делатности
испољену
кроз ethos и живот polisa, свели су се на
инструменталне
и функционалне активности, тоталну и
тоталитарну
кибернетизацију живота и мишљења, урушивши
целокупну
људску делатност у технички смисао делања
– где се
под делањем искључиво мисли како да се нешто
оствари,
да се омогући да средства постигну одређени циљ.
И сам практички смисао делања и моћи одређује се
данас
рефлексијом
технолошки ограничене рационалности, чиме
се
ствара предуслов да човек заборави на идеју слободе у
смислу
пуне реализације свог бића, те да се, постављен у
хоризонт
технике са још неколико кључних проналазака,
од којих
би кључан био онај који би довео до
осамостаљења
техничке свести, након што би се она
рекомбинацијом
гена произвела, изложи коначном
нестанку.
У простору технологије у току је реализација
културно,
социолошки, психолошки и политички
произведене
самодовољности људског субјекта. Човек
престаје
да тежи за успостављањем релација, најмање за породицом. Како је то запазио Пол
Вирилио (Virilio), сајберсекс отвара
могућност
испоруке инстант љубавне везе путем електронске
поште
или факса. Машина трансферише физички и
сексуални
контакт путем таласа, при чему је улог најинтимније
искуство
људског тела. Софистициранији програми
замениће
и читава друштва. Први корак је електронска
демократија:
гласање интернетом као замена за политичку
реалност.
Логистика перцепције, показала се као веома моћно
средство
за манипулисање јавним мњењем. Телевизија
креира
догађаје, интервенише у самој стварности, тако да
виртуелно
доводи до деструкције стварности. Инертност
људи
(зомбизација) постаје масовни феномен. Модерна
технологија
доводи и до реализације метафизичких
тежњи
будући да се сајберспејс понаша као Бог, да делује
у вези
са идејом Бога који све види и све чује, што даље
уздрмава
статус људског бића.
Човек, чији је модернистички концепт био заснован
на антрополошки утемељеним појмовима језика, мишљења, понашања, правила и обичаја,
као и материјалним елементима културе, тако се у
потпуности
трансформише у концепт стратификованих
информатичких
и псеудоинформатичких стратегија које
структурално
одговарају комуникацијским системима и
виртуелним
моделима који перманентно производе стање духа у
служби
моћи.
Биотехнологија отвара пут глобалном тоталитаризму
заснованом
на контроли извора живота и порекла јединке.
Хоће ли
роботска цивилизација заменити људску?
Хоће ли
овој замени уопште претходити рат
андроида
и људи будући да неразум најјачих, мултинационални
подухват
владара света, има за позадину свог
монструозног
плана најслабију карику – потрошача оног облика
друштвене
игре у којем је условни рефлекс давно однео
превагу
над мишљењем и чија је егзистенција сведена на
ону коју
је Антонен Арто видео као живот оних који су
осуђени
да умру живи.
Да ли ће роботској цивилизацији, потом, поћи за
руком
да,
слободном вољом, реализује демократски систем изван
и изнад
парадигме „демократског империјализма“, никада
нећемо
знати. Остаје нам само нада да и то неће бити
године
које ће појести скакавци.
Библиографија:
Богоева
Љиљана (2007): „The 21 st century: the age of
consent,
or concern? The rise of democratic imperialism and
‘fall’
of William Shakespeare“, Зборник: Језик,
књижевност,
политика, Филозофски факултет, Ниш
Пекић
Борислав (1988): Атлантида I и II, Загреб, Знање
Пекић
Борислав (2004): Беснило, Едиција „Вечерње
новости“
Пекић Борислав (2002): 1999, Нолит, Београд
Пекић
Борислав (1983): Дневник: Тесна врата,
Књижевност,
6-7
Пекић
Борислав (1996): Рађање Атлантиде, БИГЗ
Пекић
Борислав (1984): Тамо где лозе плачу, Партизанска
књига
Пекић
Борислав (1993): Време речи, БИГЗ, Београд
Петровић
Лена (1997): У трагању за изгубљеним рајем,
Тибет,
Ниш
Вирилио
Пол (2000) Информатичка бомба, Светови,
Нови Сад
No comments:
Post a Comment